Vrste inflacije

S obzirom na to da se inflacija javlja u najrazličitijim pojavnim oblicima sa veoma različitim pojavnim manifestacijama, potrebno je sve te pojavne oblike sistematizovati prema određenim karakteristikama.

Inflacija se može razlikovati prema sledećim karakteristikama:

• prema jačini ili intenzitetu
• po dužini svog trajanja
• po poreklu svog primarnog nastanka
• po svom odrazu, odnosno uticaju na cene
• prema načinu nastanka.

1) Prema intenzitetu (kriterijum je brzina inflatornog procesa i stepen obezvređivanja novca), inflacije se dele na lake, srednje i hiperinflacije ("galopirajuće inflacije").Lake inflacije su one s godišnjim rastom cena proizvoda od 2 do 5%. Nastaju usled blaže ekspanzije kredita, manjih budžetskih deficita ili većeg priliva deviza. Srednja inflacija pokazuje nešto veći rast cena od 5-15%. Izraženije (jače) inflacije su s rastom cena od 15 do 40%. Hiperinflacije pokazuju potpuni finansijski krah jedne privrede. Cene i novčani opticaj dostižu astronomske cifre. Monetarni organi gube mogućnost kontrole robno-novčanih tokova. Ovakvo stanje vodi potpunom haosu u privredi i finansijama, pa se stoga mora što pre pristupiti valutnoj reformi i sređivanju finansija.

2) Prema dužini trajanja inflacionog procesa, inflacija se deli na sekundarnu, jednokratnu i hroničnu. Sekundarna inflacija dugo traje, poprima blaži oblik, ima umeren rast cena, a retko kada prelazi u ubrzanu ili hiperinflaciju. Jednokratne su kraće po svom trajanju, s nešto višim rastom cena i obično su uslovljene određenim izuzetnim merama u zemlji. Cene se tada zaustavljaju na dostignutom nivou, a pokušaji da se raznim merama deflacione politike snize obično ostaju bez rezultata. Hronična inflacija je oštrija i dugoročnija, sa višom stopom cene i tendencijom progresivnog razvijanja iz godine u godinu, uz mogućnost pojave inflacione spirale, bilo na relaciji cene – troškovi, bilo na relaciji cene – plate.

3) Prema poreklu, inflacija se može podeliti na uvezenu i domaću. Uvezena inflacija nastaje usled suficita ili deficita platnog bilansa, porasta cena na svetskom tržištu i uvoza inflacije kroz robe i kapital, jer inflacija posebno u razvijenim zemljama stvara inflacionističke tendencije u kojima one održavaju intenzivne trgovinske odnose. Domaća inflacija nastaje usled delovanja brojnih internih faktora u dinamici i strukturi razvoja jedne privrede.

4) Prema mogućnosti odraza na cene, inflacija se deli na aktivnu, koja se neposredno odražava na porast cena, i neaktivnu (prigušenu), koja ne deluje, bar u početku, na rast cena, već se javlja samo kada se koriste svi proizvodni faktori i ostvaruje puna zaposlenost.

5) Prema načinu nastanka, inflacija se može podeliti na namernu ili hotimičnu, koja se svesno izaziva da bi se izvršila preraspodela dohotka deficitnim budžetskim sistemom finansiranja razvoja, i na nenamernu ili spontanu, koja spontano i nastaje, kao posledica disproporcija u privredi, ekonomskih teškoća i sl.

Osim ovih, postoje i prigušena ili prikrivena, otvorena ili slobodna, neobuzdana i hiperinflacija ili galopirajuća inflacija.

Prigušena ili kontrolisana inflacija

Prigušena ili kontrolisana inflacija nastaje kao posledica primenjenih stabilizacionih mera ekonomske politike. Kontrola rasta cena i troškova proizvodnje obično se sprovodi propisivanjem ili maksimiziranjem plata i cena, većom štednjom i racionalisanjem potrošnje i investicija.

Administrativna kontrola inflacije je deo državne ekonomske politike u suzbijanju manifestacije inflacije – rasta cena. Njen cilj je da se zaustavi, ili bar ublaži, rast opšteg nivoa cena. Ona ne može da ukloni niti da smanji inflacioni jaz koji postoji u privredi, kao ni poremećaje koje inflacija izaziva u njoj. Ona samo odgađa delovanje viška kupovne snage na opšti nivo cena u privredi, i to samo privremeno, dok se primenjuju mere administrativne kontrole inflacije. Ove mere stvaraju novi tip inflacije – prikrivenu ili prigušenu inflaciju.

Prigušena inflacija može samo za izvesno vreme, duže ili kraće, odgoditi nepovoljne strane jedne otvorene inflacije, ma kako vešto i energično bila vođena. Suština svih administrativnih mera kontrole inflacije ima za cilj da se svi oblici potrošnje svedu u realne materijalne bilanse privrede, i da se uspešno vrši kontrola novčanog opticaja. Sa prestankom delovanja mera administrativne kontrole inflacije, višak novčane tražnje se izliva na tržište, na kome nalazi zadovoljenje u onim količinama robe koje se nalaze na tržištu. Budući da su zalihe robe na tržištu znatno manje od novčane tražnje, to ponuda i tražnja nalaze svoje izravnavanje kroz porast nivoa cena. Na taj način se prikrivena inflacija pretvara u otvorenu.

Otvorena inflacija

O otvorenoj inflaciji se radi uvek kada se, bez obzira na primenu ili namere antiinflatorne politike u privredi, javlja stalni i slobodni rast cena. Rast cena poprima opšti tok i teži da se proširi na celokupnu privredu.

S obzirom na veoma razvijene mere antiinflacione politike u svim zemljama, jasno je da danas nema u gotovo nijednoj zemlji čiste otvorene inflacije. Borba protiv inflacije je jedan od prioritetnih ciljeva razvoja svake zemlje. Prema tome, danas se radi o nekom mešanom obliku inflacije, čije bi se karakteristike nalazile između kontrolisane i otvorene inflacije.

Treba reći i to da otvorena inflacija ne pogađa istovremeno i podjednako sve sektore i grane. Time dovodi do disproporcija u razvoju privrede i raspodeli nacionalnog dohotka. Ovaj tip inflacije je obično pothranjen monetarnom emisijom, koja joj najčešće stvara povoljnu osnovu za stalno širenje. S tim u vezi se danas ovaj oblik inflacije vezuje za postojanje tzv. "inflacionih očekivanja". Otvorena inflacija se najčešće pretvara ili prerasta u galopirajuću ili hiperinflaciju.

Hiperinflacija

Inflacioni proces može u izuzetnim slučajevima da poprimi veliku brzinu, pri čemu kupovna snaga novca naglo opada, jer dolazi do svakodnevnog porasta cena. U tom slučaju govorimo o hiperinflaciji (nekontrolisanoj inflaciji). Ovaj oblik inflacije se javlja u ratnim stanjima ili u neposrednom posleratnom periodu, a vezan je za visoku budžetsku potrošnju i finansiranje javnih potreba preko kreditne ekspanzije. Budžetska potrošnja može rasti i u mirnodopskim uslovima, tj. vremenima bez rata, kada se vodi ekspanzivna politika formiranja javnih rashoda i stvaranja visokog budžetskog deficita koji se pokrivaju čistom emisijom novca.

Za ovo stanje u privredi je karakteristično veliko ubrzanje inflatorne spirale koja se odvija na relaciji cene-troškovi-najamnine i plate, kao i same spirale dohoci-cene, što dovodi do potpunog gubitka poverenja u domaći novac i potpune erozije kupovne snage domaće valute. Očigledan je dnevni gubitak vrednosti novca. Hiperinflacija se razvija u dužem periodu i ne nastaje odjednom, ali kada uzme maha, ona dobija još veće ubrzanje, jer dolazi do negativnog delovanja mnogih faktora realne, monetarne i psihološke prirode.

Kada privreda i stanovništvo izgube poverenje u domaći novac, pretvaraju sve ili skoro sve novčane zalihe u realna dobra, čak i ona koja trenutno nisu potrebna. Novčani dohoci se sve brže troše, potrošnja naglo buja, roba sa tržišta nestaje, a spekulacija uzima sve većeg maha. Dolazi do gomilanja robe, uglavnom zbog pomenutog "bega od novca" i očekivanja novog rasta cena. Isplate plata se vrše najpre nedeljno, a zatim svakog dana. Čim se dođe do novca, nastoji ga se što brže osloboditi. Kupuje se sve do čega se dođe. Cene robnih dobara vrlo brzo rastu, nasuprot kupovnoj snazi novca koja drastično opada. Dolazi do nove trke cena i količine novca, jer štamparije novca nisu u stanju da osiguraju dovoljnu količinu novca i pokriju rast cena, mada dolazi do istovremenog velikog porasta brzine opticaja novca.

Konačno, dolazi do stvarnog "bega" od domaćeg novca, s obzirom da se svi obračuni i plaćanja počinju vršiti u stranim stabilnijim valutama ili u realnim dobrima. To istovremeno vodi u naturalnu razmenu, s obzirom na to da svi privredni subjekti, pa i stanovništvo, počinju izbegavati primanje novca, iako novac i dalje ostaje jedino zakonsko sredstvo plaćanja. Konačna posledica svega ovoga je delimičan prelazak na naturalnu razmenu, sa svim njenim evidentnim nedostacima.

Hiperinflacija konačno vodi slomu celokupnog monetarnog sistema, s obzirom na to da novac više nije u stanju da uspešno vrši nijednu svoju novčanu funkciju, što dovodi i do haosa u celokupnoj privredi i, konačno, kraha ekonomskog sistema u celini.

Galopirajuća inflacija (hiperinflacija) završava se valutnom reformom, kada se umesto stare i potpuno obezvređene valute uvodi nova novčana jedinica.

Na kraju, treba reći da ovaj oblik inflacije ima veoma snažno socijalno, političko i ekonomsko delovanje. Zbog toga vlade zemalja pogođenih hiperinflacijom ulažu velike napore da je što pre obuzdaju ili otklone.

Poznata su veoma plastična poređenja (Coleraine) inflacije i pijanstva, između kojih postoji velika sličnost. Zapravo, u oba slučaja organizam propada a pacijent se oseća sve bolje. Drugi autori to upoređuju sa uživanjem alkoholnog pića: "Najpre se javljaju ugodna dejstva, a glavobolja i mamurluk tek kasnije. Na samom početku inflacije, stvara se privid prosperiteta. Proizvodnja i zaposlenost doživljavaju ekspanziju, i kada i cene i nadnice počnu da pokazuju porast, i sami radnici smatraju da su ova povećanja realna. Tek kasnije radnici otkrivaju da je povećanje nadnica u stvari nominalno, da je kupovna moć njihovih primanja neutralisana višim cenama roba i usluga – i da njihove realne nadnice opadaju. Tada nastupa glavobolja i mamurluk…" (Milton Fridman, 1973)

Monetarna inflacija

Monetarna inflacija, inflacija kupovne snage (demand pull inflation), ili inflacija tražnje različiti su nazivi za jedan oblik inflacije.

Koncept inflacije tražnje, ili monetarne inflacije, polazi od toga da uz dati nivo cena i nadnica postoji višak agregatne novčane tražnje u odnosu na robne fondove, iz čega sledi rast cena koji treba da ih uravnoteži, odnosno da omogući realizaciju celokupnog društvenog proizvoda, bez ostatka. Ravnoteža se uspostavlja na novom, redovno višem nivou cena. Novčana tražnja se tada diferencira na efektivnu tražnju i platežno sposobnu tražnju. Pri tom se efektivna novčana tražnja javlja na tržištu, stvarajući pritisak na robne fondove.

Inflacija tražnje je posledica neadekvatnog delovanja monetarnog sistema, koji kreira suvišnu količinu nekonvertibilnih novčanica. U ove oblike inflacije danas se obično ubrajaju sledeći faktori:

• ekspanzija bankarskih kredita preko zaduživanja države kod centralne banke za pokriće budžetskog deficita
• ekspanzija centralne banke preko zaduženja investitora
• ekspanzija bankarskih kredita preko enormnog rasta potrošačkih kredita kod bankarskog sistema
• ekspanzija kratkoročnih kredita preduzećima iznad stvarnih potreba proizvodnje i prometa, a u cilju održavanja likvidnosti poslovnog procesa, odnosno reprodukcije.

Svi ovi uzroci ukazuju na povećanje bankarskih kredita preko iznosa realne štednje kod banaka, čime se pojavljuju kao uzroci na strani kreditne inflacije.

U ovu grupu faktora se, prema prihvaćenoj monetarnoj teoriji, mogu ubrojiti i sledeći faktori:

• oslobođenje delova monetarnog volumena (novčane mase) za povećanje bankarskih kredita (smanjenje obavezne rezerve, prelivanje ograničenih oblika novca u tekući novac i sl.)
• ubacivanje u promet nove kupovne snage preko aktiviranja do tada tezaurisanog novca
• porast nominalnog nacionalnog dohotka.

I prva i druga grupa uzroka dovodi do porasta novčane tražnje, ali bez odgovarajućeg porasta materijalnih dobara na tržištu, što dovodi do porasta cena. Povećanje cena dovodi do povećanja plata, a ovo dalje prouzrokuje porast troškova proizvodnje, što znači da se formira inflaciona spirala cena i plata s jedne strane, odnosno cena i troškova proizvodnje s druge.

Savremena neokvantitativna teorija inflacije, za razliku od klasične kvantitativne teorije, polazi od promena ponašanja nominalnih izdavanja. Promene u smislu porasta izdavanja dalje dovode do porasta cena, bilo indirektno, kroz porast proizvodnje i zaposlenosti, bilo direktno, kroz cene.

Inflacija troškova reprodukcije

Iskustvo proisteklo iz savremenog ekonomskog razvoja pokazalo je da se inflacija sve više širi u uslovima nedovoljne agregatne tražnje, nedovoljne zaposlenosti rada i kapitala, oštre restriktivne kreditne politike i dr., što je pred teoriju postavilo zadatak preispitivanja adekvatnosti koncepta inflacije troškova proizvodnje (cost-push inflation), koja dobija sve više pristalica, paralelno sa razvojem stagflacije.

Prema ovom konceptu, inflacija se ne mora javiti uvek kao posledica viška novčane tražnje iznad datih robnih fondova, ili usled smanjenja robnih fondova uz istu novčanu tražnju, već i usled porasta troškova proizvodnje. Inflacija troškova može da nastane i u situaciji kada postoji ravnoteža između ponude fondova i novčane tražnje (T = P, višak tražnje = 0).

Inflacija troškova reprodukcije, za razliku od starijeg tipa inflacije tražnje, polazi od toga da zbog autonomnog rasta pojedinih oblika troškova reprodukcije nastaje njihovo delovanje i na rast cena. Kod ovog koncepta ne mora da postoji višak agregatne tražnje da bi došlo do pojave inflacije, jer inflacija nastaje sa rastom troškova (materijala, nadnica, profita, amortizacije i dr.). Porast troškova proizvodnje izaziva rast cena. Troškovi "guraju" cene naviše. Tako, na primer, povećanjem cena nafte, sirovina, električne energije i sl. dolazi do bržeg rasta troškova carina, dohodak opada, a povećanjem cena se najčešće pokušava kompenzovati takav rast troškova, da bi se očuvao ili povećao dohodak. Inflacija može nastati u fazi usporenog kretanja privrede, nedovoljne zaposlenosti rada i sredstava, dok je kod koncepcije tražnje to bila pretpostavka za pokretanje rasta cena. Porast troškova je inicijalni faktor koji se prenosi na cene, nakon čega nastupa celi niz inflacionih pomeranja dohodaka, novca, cena, i dr.

Osnovni faktori koji dovode do pojave ovog tipa inflacije su:

1) Povećanje nadnica i ličnih primanja iznad produktivnosti rada, pri čemu se polazi od pretpostavke da je u nekom prethodnom periodu postojala ravnoteža, tj. da je postojala usaglašenost dohodaka i produktivnosti rada, i da se njihovim odstupanjem stvara inicijalni inflatorni impuls od strane "preteranog" rasta nadnica.

2)·Monopoli i oligopoli, odnosno nepostojanje perfektne konkurencije na tržištu, dovode do utvrđivanja svih cena i troškova autonomno, nezavisno od stvarnih troškova proizvodnje, a ovo dalje do lančanog porasta troškova u drugim granama i do pomeranja cena naviše. Ograničena konkurencija koja karakteriše savremeno tržište omogućava autonomni rast troškova, kao i nekontrolisano formiranje cena, pa time i formiranje stvarnog tipa inflacije troškova.

3)·Porast profita, odnosno stope akumulacije kod nas, navodi preduzeća na to da u već formiranom odnosu plata i profita porast ovih kategorija ostvaruju kroz rast cena. Ako već ne može direktno na teret najamnina, to se radi indirektno kroz rast troškova koji se preko cene prevaljuju na radnike. Porast nominalnog društvenog proizvoda zahteva i dodatnu monetarnu ekspanziju, da bi se mogla izvršiti potpuna realizacija društvenog proizvoda.

Pred monetarnu politiku se u uslovima inflacije troškova postavljaju dve mogućnosti: prvo, da i dalje vodi odgovarajuću monetarnu politiku, što bi u dužem periodu dovelo do usporavanja stope rasta neiskorišćenih kapaciteta i nezaposlenosti, ili drugo, da se podešava novonastalim procesima, čime objektivno podržava proces inflacije.

Tako se pred monetarnu politiku postavlja dilema: da li da sankcioniše inflaciju nastalu bez porasta agregatne tražnje i da je dopuni novom količinom novca, ili ne. Centralna banka, u principu, ne može da odbije sankcionisanje ovakvog inflatornog stanja u privredi, jer bi to dovelo do recesivnih pojava. To je dokaz više da monetarna politika nije efikasna protiv inflacije troškova, jer njeno osnovno područje delovanja jeste regulisanje agregatne tražnje, a ne troškova reprodukcije.