TEORIJE O NOVCU

Kvantitativna teorija novca

Pisci klasične građanske ekonomije smatraju da će, bez obzira kolika količina robe bude ponuđena na tržištu, ona biti prodata za onu sumu novca koja se nalazi na tržištu kao tražnja, kao i obrnuto, bez obzira kolika se količina novca nalazi na tržištu u vidu novčane tražnje, ona će apsorbovati celokupnu količinu robe koja se pojavi na tržištu kao ponuda. Treba napomenuti da bi se, u slučaju povećane količine robe a nepromenjene količine novca pri nepromenjenoj količini robe, robe opet sve prodale, samo sada po povećanim cenama.

Jedan od istaknutijih predstavnika klasične građanske ekonomije, Džon Stjuart Mil, objašnjava ovu pojavu ovako: kada bi se nekim čudom sve zalihe novca udvostručile, tako da bi svako u svom džepu našao dvostruku količinu novca, posledica bi bilo samo to što bi cene i nadnice skočile na dvostruki iznos, dok se narodna privreda usled toga ne bi bitno promenila.

Ovakvo razmišljanje izgleda potpuno logično, jer udvostručena količina novca u džepu ne može ništa promeniti u materijalnoj proizvodnji. Zato nema, prema mišljenju istog autora, ničeg suštinski beznačajnijeg u društvenoj ekonomiji od novca, osim u njegovom svojstvu da uštedi vreme i trud.

Predstavnik klasične građanske ekonomske teorije David Rikardo dublje analizira teoriju novca, jer je u razmatranju problema i suštine novca pošao od teorije radne vrednosti. U tom smislu on vrednost novca, odnosno plemenitih metala, tretira kao i vrednost ostalih roba, koja zavisi od količine rada potrebnog za njihovu proizvodnju. Osim toga, on je priznavao da vrednost robe određuje masu prometnih sredstava, čime se u velikoj meri razlikuje i izdvaja od ostalih predstavnika kvantitativne teorije novca.

Osnovna teza kvantitativne teorije novca, prema klasičnim građanskim ekonomistima, jeste tvrdnja da je ukupna količina novca u opticaju jednaka ukupnoj vrednosti ekonomskih transakcija izvršenih tim novcem. Ovu postavku su izražavali formulom N = R×C, pri čemu N označava količinu novca, R količinu robe, a C cene. Iz ove formule proizilazi da je C = N/R, što znači da cene stoje u upravnoj srazmeri sa količinom novca. Odatle proizilazi da svako povećanje količine novca u opticaju, uz nepromenjenu količinu robe, dovodi do povećanja opšteg nivoa cena, što i jeste suština kvantitativne teorije novca. Ovakav zaključak je veoma logičan i ispravan, pa je to u stvari i najvažniji razlog što je ova teorija stekla veliki broj pristalica i što se dugo održala.

Međutim, ne treba misliti da je takva i nepromenjena ostala na snazi i danas. Vremenom je bila dopunjavana, modifikovana i korigovana kroz razne varijante.

Jedna od najvažnijih varijanti kvantitativne teorije novca došla je do punog izražaja sa pojavom rada "The Purchasing Power of Money" Irvinga Fišera, objavljenog 1911. godine. Sa Fišerovom razradom kvantitativne teorije, građanska teorija je dobila jednu razrađeniju teoriju novca, koja je pored teoretske vrednosti imala i mogućnost da bude korišćena u empirijska istraživanja, kao model u analizi praktičnih potreba ekonomske politike.

Fišer polazi od kvantitativne teorije novca klasičnog tipa, tj. C = N/R, koju on dalje razvija unoseći i nove elemente, tako da sada ova formula glasi: M×V = P×T, pri čemu je M – masa novca, P – nivo cena, V – brzina opticaja novca, a T – obim ekonomskih transakcija.

Na osnovu ove jednakosti, Fišer zaključuje da se cene menjaju u direktnoj zavisnosti od mase novca u opticaju i brzine opticaja novca, a u obrnutoj srazmeri od obima ekonomskih transakcija, i to pod uslovom da samo jedna od ovih veličina varira, a da ostale ostanu nepromenljive.

U svoju formulu on uvodi dalje i depozitni novac, tako da sada ona glasi:

MV + M1V1 = PT

odnosno, P = (MV + M1V1)/T. Shodno tome, opšti nivo cena biće utoliko veći ukoliko je veća količina novca u opticaju, ili ukoliko je veća brzina novčanog opticaja, uz nepromenjeni obim ekonomskih transakcija. Isto tako, pri nepromenjenoj količini novca u opticaju i njegovoj brzini, cene će biti niže ukoliko se poveća obim ekonomskih transakcija. Prethodno upućuje na zaključak da su cene zavisno promenljiva veličina, dok su novac i roba nezavisno promenljive veličine, odnosno da je C = f(N/R), što drugim rečima znači da su cene u funkciji odnosa novca i robe.

Fišerova varijanta kvantitativne teorije novca kasnije je usavršavana, jer su građanski ekonomisti počeli da ističu aktivnu ulogu svih faktora, a ne odlučujuću ulogu količine novca, kako je to isticao i tvrdio Fišer.

Maršalova varijanta kvantitativne teorije novca

Najvažniji predstavnici Kembričke škole političke ekonomije: Maršal, Pigu, Kejns, Robertson i drugi bavili su se, pored ostalog, i pitanjem teorije novca, polazeći od osnovne koncepcije kvantitativne teorije novca, s tim što su više ili manje poklanjali pažnju jednom ili drugom elementu i kategoriji.

Alfred Maršal, kao možda najistaknutiji predstavnik ovog pravca, koncentriše svoju pažnju na brzinu opticaja novca jer, po njemu, najvažniji uticaj na nivo cena ima odnos između ukupnog dohotka i dela dohotka koji se zadržava u novcu. S obzirom na to da ljudi ne žele da ceo svoj dohodak drže u novcu, već samo jedan njegov deo, to znači da treba utvrditi šta utiče na to koliki će deo dohotka ljudi želeti da drže u novcu, a koliki će utrošiti. Maršal smatra da brzina novčanog opticaja ima presudni uticaj na odnos između neutrošenog i utrošenog dela dohotka. Tako se došlo do koeficijenta "k", odnosno do jednačine k = 1/V, (V predstavlja brzinu opticaja novca). Odavde se vidi da je koeficijent "k" obrnuto proporcionalan brzini opticaja novca, što znači da što je veća brzina opticaja novca, to je koeficijent manji. Na osnovu toga, i na osnovu već poznate formule kvantitativne jednačine, Maršal je ustvari samo dodao "k" u prethodnu, koja sada glasi: P = M/(k·R).

Vidimo da se radi o već poznatoj formuli kvantitativne jednačine P = M/R, gde je P – opšti nivo cena, M – masa novca i R – količina robe.

Maršalova jednačina pokazuje da je nivo cena i dalje u zavisnosti od količine novca, odnosno, ako se poveća količina novca – doći će do porasta cena, i istovremeno zaključuje da nivo cena zavisi od koeficijenta "k", odnosno što je brzina opticaja novca veća, što se više i brže troši dohodak, to je koeficijent "k" manji. Ova formula se može predstaviti i ovako: P×k×R = M, odnosno M = P×k×R, što dovodi do zaključka da je masa novca u opticaju jednaka proizvodu opšteg nivoa cena svih roba i recipročne vrednosti brzine opticaja novca.

Postavlja se pitanje: šta je Maršal zapravo hteo svojom novom formulom?

Ubacivanjem koeficijenta "k", Maršal je razvio svoju tezu u sledećem pravcu: pošto je iz svoje formule zaključio da na cene snažno utiče brzina opticaja novca, tj. odnos između utrošenog i neutrošenog dela dohotka, onda je usredsredio pažnju na pitanje šta sada dalje utiče na taj odnos. U daljem rezonovanju je došao do zaključka da na odnos između gotovine i dohotka u velikoj meri utiče kamatna stopa i marginalna stopa efikasnosti kapitala. Da li će ljudi više štedeti ili trošiti novac zavisi od kamatne stope: ako je ona veća, ljudi će više ulagati u štednju. Ako je marginalna stopa efikasnosti kapitala veća, ljudi će više ulagati novčana sredstva u nove investicije, ako je manja ili u opadanju, kapitalisti će povlačiti svoje dohotke iz proizvodnje i ulagati na štednju, a naročito onda kada je kamatna stopa veća od profitne stope.

Na osnovu ovoga, Maršal zaključuje da odnos između količine novca i nivoa cena nije direktan, već da on zavisi od kamatne stope i marginalne efikasnosti kapitala, odnosno od profitne stope.

Po svojoj suštini, Maršalova formula je samo jedna od varijanti kvantitativne teorije novca, jer i u njoj vidimo da cene zavise od količine novca, a ako je količina novca data veličina, onda od brzine opticaja novca.

Kejnsovo shvatanje kvantitativne teorije novca

Džon Majnard Kejns je, takođe, pristalica kvantitativne teorije novca, s tim što on pokušava da unese neke nove elemente u već poznatu formulu, odnosno da je obogati novim činjenicama za koje smatra da su nezaobilazne u analizi novca i cena. Kejnsovo shvatanje kvantitativne teorije novca, takođe, spada u grupu tzv. kembričke varijante kvantitativne teorije, odnosno dohodne varijante ove teorije, koja u odnos stavlja količinu novca i dohodak.

Kejnzijanska dohodna teorija smatra da su osnovni uzroci kretanja cena nemonetarne prirode: kretanje nadnica, deficit budžeta itd. Centralna banka nije u stanju da obezbedi određeno kretanje novčane mase, pa tako monetarna politika nije od bitnije važnosti kao instrument ekonomske politike. Umesto monetarne politike, kejnzijanci preporučuju primenu fiskalne politike i politike nadnica. Isto tako, kejnzijanci smatraju da je primena monetarne politike neophodna samo u slučaju regulisanja kamatne stope.

Međutim, Kejnzijanska teorija tražnju novca shvata kao determinantu kamatne stope (sklonost ka likvidnosti, liquidity preference theory), koja sa svoje strane utiče na zaposlenost, cene, investicije, obim proizvodnje itd.

Savremena reformulisana kvantitativna teorija novca

Sa pojavom Miltona Fridmana, profesora Čikaškog Univerziteta i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, započinje nova etapa u razvoju teorije novca. Osnovni pristup Fridmanove koncepcije definiše se kao dominantna grana tzv. imovinskog pristupa monetarnoj teoriji, za razliku od kejnzijanske monetarne teorije koja predstavlja tzv. dohodni pristup monetarnim fenomenima. Kod Kejnsa se kao determinanta monetarnih funkcionalnih odnosa pojavljuje dohodak i upotreba dohotka, kao i kod ostalih njegovih sledbenika.

Imovinski pristup se, za razliku od prethodnog (dohodnog), zasniva na iznosu i strukturi imovine pojedinca kao osnovnoj determinanti u monetarnim funkcionalnim odnosima.

Ako uporedimo ove dve varijante monetarne teorije, videćemo da se one najviše razlikuju po pitanjima uloge novca u procesu reprodukcije, kao i uloge monetarne politike kao integralnog dela ekonomske politike. Fridman smatra da je kretanje novčane mase određujuća determinanta kretanja cena, a to znači i osnovni faktor inflacionog procesa. Fridman na osnovu ovoga zaključuje da je monetarna politika osnovni instrument ekonomske politike, jer centralna banka reguliše kretanje novčane mase.

Dohodni i imovinski pristup se razlikuju i u pogledu objašnjavanja pojma novca i procesa usklađivanja tražnje sa emitovanom količinom novca. Prema Fridmanovoj teoriji, tražnja novca predstavlja želju da se određena količina novca drži kao deo imovine. U slučaju da je ova tražnja manja od postojeće količine novca, onda pojedinci pokušavaju da se oslobode viška novca, a to dovodi do povećanja cena roba i usluga. Ovo za posledicu ima smanjenje količine novca i uravnoteženje tražnje sa postojećom količinom novca. Tražnja novca je tako određena ovim stabilnim funkcionalnim odnosima, pa se može pretpostaviti da se sprovođenje politike održavanja monetarne ravnoteže može najbolje ostvariti ako se sprovodi politika stabilne stope porasta novčane mase u dužem vremenskom periodu.

Ono što posebno karakteriše Fridmanovu teoriju, i što je u velikoj meri razlikuje od drugih monetarnih teorija, jesu empirijska istraživanja, na osnovu kojih su izvođeni određeni zaključci. Na osnovu ovih istraživanja, Fridman je došao do zaključka da postoji čvrsta i nepobitna veza između kretanja količine novca i kretanja cena, kao i ostalih ekonomskih kategorija. Međutim, posebno pitanje, koje zaslužuje pažnju i koje treba dalje razjasniti i istražiti, jeste kakvim se to "transmisionim mehanizmom" obavlja dalji proces i u kakvom se međusobnom odnosu nalaze razne ekonomske kategorije u tom procesu.

Fridman polazi od toga da je kvantitativna teorija u suštini teorija tražnje novca. Za pojedince krajnje vlasnike imovine, novac je jedan oblik aktive, jedan vid držanja imovine. Za proizvodno preduzeće, novac je kapitalno dobro, izvor proizvodnih usluga. Imovina se može držati u pet različitih oblika:

1) novac kao oblik potraživanja

2) obveznice

3) akcije

4) fizička dobra

5) ljudski kapital.

Postavlja se pitanje kakav je dohodak od svakog od pomenutih oblika imovine. Poznato je da ovi različiti oblici imovine donose njihovim vlasnicima različite prinose, pa je razumljivo da će ljudi želeti da drže svoju imovinu u onom obliku koji donosi najveći mogući prinos. Kada se radi o novcu kao obliku imovine, onda nije važno koliko dinara ili dolara neko drži u džepu, nego je daleko značajnije šta se za novac može dobiti, tj. kakva je njegova kupovna moć.

U teoriji tražnje novca, prema Fridmanu, ima nekoliko ključnih varijabli. Prva varijabla je imovina, odnosno prvo ograničenje je da postoji određeni ukupan obim imovine, koji se drži u obliku novca, obveznica, akcija, nepokretne i pokretne imovine. Ova ukupna imovina deluje kao ograničavajući faktor determinisanja tražnje novca, isto onako kako ukupan dohodak sa kojim ljudi raspolažu determiniše njihovu tražnju cipela, šešira, kaputa i sl. i na taj način postavlja granicu njihovim ukupnim rashodima.

Drugi važan skup varijabli jesu stope prinosa od pojedinih oblika aktive koji predstavljaju supstitute držanja novca. Relevantne varijable su, prema Fridmanu, očekivana stopa prinosa od obveznica, akcija, nekretnina i sl. Posmatranje novca kao jednog od mnogobrojnih oblika aktive važno je ne samo sa stanovišta faktora koji utiču na tražnju novca, nego i sa stanovišta procesa usklađivanja tražnje novca sa postojećom količinom novca.

Veoma je interesantno mišljenje Fridmana o tome da novac nije samo sredstvo razmene već i "nešto što omogućuje ljudima da razdvoje akt kupovine od akta prodaje". Ovom prilikom, Fridman se služi postavkama i saznanjima Marksa o funkcijama novca, i nastavlja da "novac ima cilj da služi kao privremeno prebivalište kupovne moći".

Na ovaj način posmatrano, sasvim je razumljivo da će usklađivanje tražnje novca prema promeni količine novca biti indirektniji i složeniji proces, koji zahteva mnogo vremena da bi se potpuno ostvario. Ako dođe, na primer, do promena u količini novca, onda će proteći izvesno vreme dok se ljudi prilagode tim promenama. Prvo što će preduzeti je to da će nastojati da kupe druge oblike aktive, a to će povećati tražnju za tim dobrima, što znači da će se kao posledica toga povećati cene.

Na kraju, treba reći da pored toga što je Milton Fridman pristalica kvantitativne teorije novca, on čak smatra da postoji takva zakonitost u odnosima količine novca i cena kakva postoji u prirodnim zakonima fizike.

Metalistička teorija novca

Metalistička teorija novca je poznata pod nazivom novčani metalizam. Naziv metalizam podrazumeva jedan vid robne teorije novca, koja polazi od shvatanja da novac mora da ima "pokriće" u nekoj robi, tako da osnovni izvor vrednosti novca bude vrednost robe koja vrši funkciju sredstva razmene i sredstva plaćanja.

Zbog toga pristalice ove teorije ističu da se novac mora sastojati od nekog plemenitog metala ili da ima pokriće u takvom metalu, tako da izvor njegove prometne vrednosti čini prometna vrednost toga metala. Sistem zlatnog važenja sa opticajem zlatnika bio je klasični primer novčanog metalizma, jer su pored zlatnika u opticaju bile i banknote koje su imale stoprocentno pokriće u zlatu. (Meichsner, 1958)

Metalizam kao teorija o novcu odavno je napušten. Međutim, metalizam kao monetarno-politički pravac još uvek nije napušten, čak i ako se zna da su valute svih zemalja vezane za zlato, na ovaj ili onaj način. Posle Drugog svetskog rata, zemlje članice MMF-a utvrđivale su paritet svojih novčanih jedinica u odnosu na zlato ili u odnosu na valute koje su bile na određeni način zamenljive za zlato, kao što je bio američki dolar. Ovo govori da su neki postulati metalističkog shvatanja bili prisutni sve do današnjih dana, naročito kada se radi o međunarodnim ekonomskim odnosima. Princip metalizma prisutan je i danas u svim onim situacijama kada kredit koji smo dobili, na primer, pre tri godine, vraćamo sada u istom nominalnom iznosu, iako se vrednost novca u međuvremenu promenila.

Pristalice metalističke teorije novca stoje na stanovištu da je samo novac pune materijalne vrednosti upotrebljiv za obavljanje funkcije razmene robe, jer će proizvođači svoju robu ustupiti samo onda ako dobiju odgovarajući ekvivalent na tržištu, dok je od države sačinjen papirni novac, bez bilo kakve unutrašnje vrednosti, potpuno neprikladan za upoređivanje vrednosti.

Državna teorija novca

Država se veoma rano počela interesovati za novac, a naročito za pravo izdavanja novca. Putem zakonske regulative, država je takođe počela da uređuje i utvrđuje novčani sistem u zemlji, tj. da određenoj vrsti novca daje svojstvo zakonskog sredstva plaćanja, da utvrđuje odnos novčane jedinice prema zlatu itd.

Državna teorija o novcu je veoma starog porekla, jer je još Aristotel govorio da je novac nešto što nije dato od prirode već da postoji na osnovu zakona koji donosi država. Međutim, početkom ovog veka pojavila se državna ili kartalna teorija novca čiji je tvorac nemački pravnik G. F. Knapp. On je ovu teoriju detaljno razradio u svojoj knjizi "Državna teorija novca", gde ističe da država ima odlučujuću ulogu u stvaranju novca, i da nema države ne bi bilo ni novca. Bez obzira da li se radi o novcu pune materijalne vrednosti (robni novac), ili o papirnom novcu, on se upotrebljava kao novac samo zato što ga država zakonom proglašava sredstvom plaćanja. Pomenuti autor izvodi pojam novca iz njegove funkcije platežnog sredstva, izričito naglašavajući da je"platežno sredstvo" viši pojam, kome je podređen pojam novca. U istom kontekstu, on naglašava da je novčana jedinica pravni, a ne ekonomski pojam, i možemo je odrediti samo dovodeći je u odnos s novčanom jedinicom koja je pre toga važila.

Zbog toga je ova teorija jednostrana, jer novac shvata isključivo kao pravnu kategoriju, a mora se priznati da je ekonomski pojam novca važniji od njegovog pravnog pojma. Ova teorija je podstakla razvoj nominalističkih teorija o novcu, mada i nju neki nazivaju nominalističkom.

Nominalisitčka teorija novca

Nominalistička teorija novca, ili tzv. nominalizam, polazi od principa da je novčana obaveza jednom zauvek određena brojem novčanih jedinica. To znači da je nominalna vrednost u stvari vrednost izražena brojem novčanih jedinica. Novčana jedinica ne mora imati materijalnu vrednost, ali svaki komad novca mora imati svoju nominalnu vrednost. Svaka novčana jedinica mora, takođe, imati svoju funkcionalnu vrednost, koja se sastoji u kupovnoj snazi novca. Za novčani promet je veoma važna nominalna vrednost novca, pa pristalice ove teorije ističu da je to ono osnovno obeležje bez koga i nema novca, bez obzira kakva je unutrašnja vrednost neke robe – plemenitog metala.

Nominalizam se ne posmatra samo kao teorija o novcu, već se veoma često shvata i kao monetarno-politički pravac. Sa stanovišta takvog shvatanja, nominalizam znači da sve promene u cenama potiču od promena vrednosti robe, pa čak i u onim slučajevima kada dolazi do promena opšteg nivoa cena, što je znak da je promena vrednosti nastala kod novca, a ne kod robe. Ovakvo shvatanje se može održati na snazi sve dok ne dođe do krupnih i očiglednih promena u opštem nivou cena, koje nedvosmisleno ukazuju da se radi o promenama koje dolaze zbog poremećaja u monetarnim fenomenima, u novcu. Svi savremeni novčani sistemi u sebi sadrže elemente nominalizma, jer polaze od pretpostavke da je novčana jedinica koja je u datoj zemlji proglašena kao sredstvo plaćanja stabilna veličina, bez obzira što veoma često dolazi do promena u kupovnoj snazi te novčane jedinice. Čak i danas, kada smo svedoci velikih promena u kupovnoj snazi novca, u uslovima velikih inflatornih kretanja, nominalistički princip je i dalje prisutan, jer se sva novčana potraživanja po dugoročnim zajmovima izmiruju prema principu nominalizma. Ovo je sasvim razumljivo ako se ima u vidu da bi upotreba neke računske jedinice koja bi se stalno prilagođavala kupovnoj snazi novca,izazvala ogromne teškoće i dovela do još veće nestabilnosti i nesigurnosti.

Međutim, savremena teorija i praksa pronalaze rešenja za revalorizaciju potraživanja kako bi se poštovao opšte prihvaćeni princip da se prilikom vraćanja duga moraju isporučiti stvari istog kvantiteta i kvaliteta, onako kako su svojevremeno primljene. U slučaju pozajmljenog novca, ovaj princip bi se poštovao tako što bi se vraćao novac iste kupovne snage, a to znači da bi se nominalni iznos novčane obaveze povećao za onoliko za koliko je kupovna snaga novca opala.