FUNKCIJE NOVCA

Prema klasičnoj sistematizaciji, novac ima pet funkcija, i to:

– funkciju mere vrednosti

– funkciju prometnog sredstva

– funkciju sredstva plaćanja

– funkciju sredstva za zgrtanje blaga i

– funkciju svetskog novca.

Pored ovih klasičnih funkcija, pojavljuju se i druge, koje izražavaju sadašnje odnose, a to su funkcija novca kao konzervatora vrednosti, kao izraza solventnosti i likvidnosti i funkcija novca kao garanta slobode konzuma.

O razlikama između klasičnih i novih funkcija novca, u literaturi su podeljena mišljenja. Jedni autori zastupaju nove funkcije onako kako su ovde izložene, a drugi ističu da je u pitanju samo transformacija postojećih funkcija.

Funkcija mere vrednosti proističe iz delovanja zakona vrednosti, prema kome se vrednost svake robe određuje količinom društveno potrebnog rada za proizvodnju te robe. Istina, cena pojedinih roba odstupa od vrednosti, bilo da je viša ili niža, ali se zbir cena ukupne robe u prometu poklapa sa njenom ukupnom vrednošću. Funkcija mere vrednosti je u tome što se vrednost svake robe izražava u novcu i predstavlja cenu te robe. Prema tome, novac je zajednička mera vrednosti svih vrsta roba, odnosno novcem se može izraziti vrednost svake robe i one međusobno upoređivati.

Funkcija novca kao prometnog sredstva ili sredstva za razmenu dobara ispoljava se u tome što je posredovanjem omogućena razmena robe. Imalac bilo koje robe može tu svoju robu zameniti za bilo koju drugu robu posrednim putem, tako što prvo zamenjuje svoju robu ili usluge za novac, kojim onda može kupiti robu koju želi.

Funkcija novca kao sredstva plaćanja proističe iz činjenice da se ne mora poklapati vreme kupovine sa vremenom plaćanja. Pored kupovine, postoji bezbroj drugih usluga, obaveza i sl. čije se plaćanje može odložiti. Tome je doprineo razvoj proizvodnih snaga sa sve većom podelom rada i pojavom kreditnih odnosa. Prema tome, novac kao takav u sebi sadrži funkciju platežnog sredstva.

Funkcija novca kao sredstva za zgrtanje blaga nastala je iz okolnosti da se novac, kao zamena za bilo koja dobra i robe koje imaju vrednost i upotrebnu vrednost, mogao čuvati da bi se trošio onda kada to njegovom imaocu odgovara. Umesto gomilanja blaga u raznim naturalnim oblicima, s pojavom novca stvorena je mogućnost da ga njegovi vlasnici čuvaju i angažuju kada oni to žele. Čuvanje novca vezano je najviše za zlatni novac, s obzirom na njegovu postojanost, vrednost i upotrebnu vrednost, mada se čuvao i čuva i novac koji nije od zlata. Čuvanje novca je najviše vezano za njegovu stabilnost sa stanovišta kupovne moći.

U današnje vreme, kada su razvijeni štedno-kreditni odnosi, čuvanje novca je sve ređe. Novac se najviše ulaže u štednju, koja vlasnicima donosi kamate. Imaoci većih količina novca, po pravilu, novac štede ili ga ulažu u razne poslove i na taj način ga brže uvećavaju.

Pored ovih funkcija, novac ima i funkciju svetskog novca. Funkcija novca u prometu između pojedinih država nastala je iz sve veće potrebe da se na osnovu međunarodne podele rada vrši razmena između pojedinih zemalja. Novac koji je mogao da služi kao svetski novac bilo je zlato, koje je zbog svoje vrednosti i upotrebne vrednosti postalo univerzalna roba jednaka za sve, bez ograničenja na zemlju proizvođača. To je roba za koju se u normalnim prilikama mogla kupiti svaka druga roba.

Kada je reč o međunarodnom plaćanju, odnosno novcu koji ima karakter svetskog novca, treba reći da je tokom istorije, a naročito od nastanka liberalnog kapitalizma, došlo do velikih promena. One su nastale usled ograničenja međunarodne robne i druge razmene, koja je imala za posledicu i posebno regulisanje plaćanja.

U savremenom međunarodnom robnom i platnom prometu plaćanje se vrši preko ovlašćenih nacionalnih banaka. Zlato kao novac u međunarodnom prometu ređe se upotrebljava, obično za izravnavanje razlike u međusobnoj razmeni između zemalja koje ga obavljaju. Plaćanje između pojedinih zemalja vrši se na osnovu kurseva valuta, koji predstavljaju odnos vrednosti jedne valute prema drugoj ili prema zlatu, zavisno od postignutog dogovora između zemalja učesnica u razmeni.

Funkcija novca kao izraza solventnosti i likvidnosti sastoji se u solventnosti i likvidnosti, i sa funkcijom slobode konzuma spada u novije funkcije. Ova funkcija proističe iz mogućnosti da se novac koji se poseduje ne mora odmah koristiti, jer postoji mogućnost njegovog čuvanja i angažovanja prema nahođenju njegovog imaoca. Nekada je novac služio i kao sredstvo za zgrtanje blaga. Sada, u vreme postojanja razvijenih kreditnih odnosa i bankarskih institucija, za tim nema potrebe, jer se novac u njih može uložiti uz naknadu. Ova funkcija novca, očigledno, proistekla je iz klasičnih funkcija novca kao sredstva za zgrtanje blaga, pa s toga nju, prema nekim autorima, i ne treba tretirati kao posebnu funkciju, već kao transformisanu funkciju novca za zgrtanje blaga.

Funkcija novca kao izraza solventnosti i likvidnosti sastoji se u tome što se pomoću njega izražava stanje solventnosti i likvidnosti. Nelikvidnost nastaje u slučaju kad kod određenog subjekta (preduzeća, banke) nastupi stanje neusklađenosti između izmirenja obaveza i naplate potraživanja. Ako, pak, nastane dugotrajnija nemogućnost izmirenja obaveza, nastupa stanje insolventnosti, gubi se solventnost subjekta, što za sobom povlači mnoge posledice, pa i sam stečaj.

Inače, kada se ističu razlike u gledanju na klasične i novije funkcije novca, u vezi sa funkcijom novca kao predstavnika solventnosti i likvidnosti postoji stanovište da je reč o izvedenim funkcijama novca kao sredstva plaćanja i da ih treba razmatrati u okviru te funkcije.

Funkcija novca kao garanta slobode konzuma, odnosno slobode potrošnje, sastoji se u tome što se, po pravilu, za novac mogu kupiti sve vrste roba i usluga koje su izložene prodaji bez ograničenja. Ograničenje postoji samo u izuzetnim prilikama, kada se organizuje racionirano snabdevanje ili kada se kupovina obavlja radi nedozvoljene trgovine i sl.