VRSTE I VREDNOST NOVCA

METALNI NOVAC

Metali su preuzeli funkciju opšteg sredstva razmene zbog svojih prirodnih osobina: lako su prenosivi, trajni, deljivi i moguće ih je topiti. Plemeniti metali (zlato i srebro) korišćeni su kao novac pre drugih monetarnih metala (gvožđa i bakra).

U Kini je zlato korišćeno kao novac pre 4.500 godina, a kod Feničana pre 3.000 godina.

U Staroj Grčkoj, u VII veku pre nove ere, kada je metalni novac posle raznih formi dobio okrugli oblik, kovanice su pravljene od mešavine zlata i srebra.

Novcu su, kao iskovanom od plemenitih metala, pripisivana posebna svojstva. On je simbolizovao božanstva – boga Sunca i boga Meseca, pa su se vremenom na monete antičkih naroda utiskivali likovi raznih božanstava. Kasnije su vladari umesto simbola božanstava utiskivali sopstveni lik. Gvožđe i bakar su počeli da se koriste za kovanje metalnog novca kada su ljudi, pored zlata i srebra, naučili da obrađuju i druge metale.

U zemljama zapadne Evrope, zlato se počelo koristiti kao novac nakon viševekovnog unutrašnjeg preobražaja i razvoja. Posle propasti Rimskog carstva, usledile su velike pljačke, raseljavanja, ratovi i epidemije, i sve do XIV veka navedene pojave su razarale evropski kontinent. U tim uslovima, za male transakcije računi su izmirivani u radu i naturi, a samo za velike trgovine korišćeno je zlato. Evropski kontinent nije bio veliki proizvođač zlata. Međutim, i ono malo mogućnosti za njegovu proizvodnju nije korišćeno jer nije ni postojala potreba za zlatom. Posle varvarskih i drugih osvajanja, zapadna Evropa se uključila u trgovinu, najviše oružjem, krznom i robovima. Međutim, dobijeno zlato se preko Vizantije vraćalo na Istok, gde se kupovala određena roba (uglavnom skupocena i luksuzna).

Postepeni ekonomski i demografski oporavak zapadne Evrope uticao je na jačanje trgovinskih veza sa Istokom i "povratak zlata". Razvoj zemljoradnje krčenjem šuma, proizvodnja platna i bojenih tkanina, nova ratna tehnika i upotreba baruta, veća eksploatacija metalne rude i novi tehnološki procesi za njenu preradu, proizvodnja predmeta od bakra, tehnički pronalasci i nova naučna saznanja, renesansa na polju umetnosti i kulture – bili su značajni pomaci, koji su neprestano poboljšavali poziciju Zapada u trgovini sa Istokom. Ekonomske efekte novog položaja zapadne Evrope osetile su prvo zemlje koje su bile u najbližoj vezi sa Istokom.

Već u XIV veku, navedena privredna kretanja uticala su na nedostatak novca (zlata), tako da je pritisak, usled pada unutrašnjih cena u odnosu na zlato, kočio novu proizvodnju.

Dalji razvoj je bio uslovljen zlatom i zato je novac od sporednog dobio glavni značaj.

Potreba za zlatom (uslovljena potrebom za novcem) uticala je na španska i portugalska nastojanja da oplove Afriku i stignu do Indije, što je dovelo do otkrića američkog kontinenta. Posle toga, Firenca, Đenova, Portugalija i Španija više nisu jedini gradovi i države u Evropi u kojima se obavlja promet zlata.

Od XV veka, u Evropu su počele priticati velike količine plemenitih metala. Njihovo poreklo je bilo delimično iz trgovinskih odnosa, ali u većoj meri iz osvajačkih pohoda. Veliki priliv zlata i srebra bio je od izuzetnog značaja za dalji privredni, politički i društveni razvoj. Od XV do XIX veka, priticanje zlata nije bilo praćeno ravnomernim porastom robne proizvodnje. U XV i XVI veku, rast robne proizvodnje još uvek ne može da prati određene količine zlata. Zbog ove pojave nastaju specifična ciklična kretanja u razvoju. Odsustvo ravnoteže između količina raspoloživog i potrebnog zlata, neophodne za nesmetano odvijanje robnog prometa, manifestovalo se preko cene zlata i cena ostalih roba. Kada je količina raspoloživog zlata bila iznad potreba robnog prometa, vrednost novca je opadala, što je uticalo na opšti porast cena ostalih roba, i obrnuto.

Novac iskovan od metala poprima robno svojstvo kome je opredmećeni ljudski rad dao obeležje mere vrednosti, odnosno opšteg ekvivalenta. Razvojem metalnog novca, a samim tim i novčanih znakova, nominalne vrednosti više nisu zavisile od unutrašnje vrednosti.

Znatno otežavanje funkcionisanja kupoprodajnih transakcija nametnulo je potrebu za kovanim novcem. Takvo rešenje postaje opštevažeće sredstvo razmene i time država preuzima na sebe "izdavanje" kovanog (metalnog) novca. To znači da su oblik, težina i kvalitet metalnog novca ne samo određivani, već i garantovani od strane države. Ovo je i objašnjenje kako je nastala moneta, koja predstavlja oznaku za određenu vrstu kovanog novca čiji oblik, težinu, kvalitet i naziv određuje država.

U XVII veku, raspoložive količine zlata nisu mogle da prate potrebe industrijske revolucije.

Do 1905. godine, celokupno zlato iskopano iz zemlje moglo se staviti u kocku stranica 10 metara. Slična kocka napravljena je od raspoloživog zlata u Evropi 1500. godine i nema stranicu veću od 2 metra (8 kubnih metara).

U ovakvim okolnostima, došlo je do sloma metalizma, gde je kovani novac bio sredstvo plaćanja, a kovanice sačinjene od zlata i srebra imale vrednost koja je odgovarala njihovom metalnom sadržaju (ujedno su bile i nacionalni novac i međunarodno sredstvo plaćanja).

Zlato stvarno postaje u savremenim uslovima anahronizam svoje vrste jer, posle skupe i mukotrpne proizvodnje zlata, "nakon što je iskopano i prerađeno, opet biva zakopano" – u trezorima banaka ili skladištima spekulanata zlatom. (S. Komazec, Ž. Ristić)

Papirni novac

Posle sloma metalizma, nastupilo je razdoblje zlatnog standarda, koje je obeležilo stvaranje papirnog novca.

U literaturi je zabeleženo da je papirni novac prvi put upotrebljen 1690. godine u državi Masačusets. Početkom XVIII veka pojavio se u Francuskoj, a kasnije i u drugim zemljama.

Pojavom novčanica (banknota) sa zlatnim važenjem, papirni novac poprima karakter prometnog sredstva. Tadašnje banknote predstavljale su prvi oblik papirnog novca. Iako od papira, one su u prometu "važile" kao pravi (zlatni) novac, jer su bile zamenljive za zlato. Papirna novčanica je u prvoj fazi zlatnog standarda bila zamenljiva za zlato, ali je vremenom usledilo sve veće odstupanje vrednosti papirnih novčanica u opticaju od zlatnog pokrića.

U čistom zlatnom standardu, vrednost papirnih novčanica u opticaju bila je za oko 1/3 iznad raspoložive količine zlata, jer su procene pokazivale da se toliko novčanica nikada ne povuče iz opticaja i zameni za zlato. U tzv. zlatnopolužnom standardu, vrednost papirnih novčanica u opticaju mogla je biti za oko 2/3 iznad raspoložive količine zlata, s tim da više nije bila svaka novčanica zamenljiva za zlatni novac, nego samo za iznos novčanica u vrednosti jedne zlatne poluge. U zlatnodeviznom standardu, vrednost papirnih novčanica u opticaju mogla je biti za oko 2/3 iznad raspoložive količine, ali ovog puta ne samo zlata, nego i deviza.

Zlatni standard je samo delimično i privremeno odgovorio potrebama tadašnjeg nivoa privrede. Raspoložive količine zlata menjale su se u zavisnosti od uvozno-izvozne aktivnosti svake privrede. Sistem zlatnog standarda povezivao je sve nacionalne privrede i njihove valute u jedinstveni sistem međunarodnih ekonomskih odnosa. U ovom periodu utvrđivan je zlatni paritet, tj. vrednosni odnos papirnih novčanica i zlata. Međutim, vrednosti zlata (kao pokriće papirnih novčanica) i vrednosti papirnih novčanica (kao pokriće robnih fondova) više nisu morale da budu apsolutno jednake, nego približno jednake. Odstupanje vrednosti zlata od vrednosti papirnih novčanica nije se osećalo u transakcijama u nacionalnoj privredi, već je dolazilo do izražaja u međunarodnim ekonomskim odnosima. Tada se osnivaju berze novca, na kojima se upoređuje odnos jedne valute prema drugoj (tzv. "kotiranje valuta") i na kojima je utvrđivana razlika između vrednosti zlata i vrednosti papirnih novčanica pojedinih valuta. Tako se ustanovljava valutni kurs, koji izražava razliku između vrednosti zlata i vrednosti papirnih novčanica pojedinih valuta.

U to vreme, uspostavljen je mehanizam tzv. zlatnih tačaka, preko kojih su valutni kursevi odražavali odstupanje pojedinih nacionalnih valuta od jedinstvene međunarodne vrednosti zlata. Mehanizam zlatnih tačaka temeljio se na zakonskom pravu zamene papirnih novčanica za zlato. Dalje, utvrđeno je postojanje gornje i donje zlatne tačke, za dozvoljeno i tolerantno odstupanje vrednosnih papirnih novčanica od zlatnog pariteta valuta. Gornja zlatna tačka predstavlja izvoz zlata. To znači da postoji takav nivo valutnog kursa pri kome se sva plaćanja inostranstvu podmiruju izvozom zlata, jer je to za uvoznika povoljnije nego da kupuje drugu valutu kod centralne banke, pošto razlika između valutnog kursa i zlatnog pariteta pokriva troškove prenosa zlata. Donja zlatna tačka predstavlja uvoz zlata. To znači da je nivo valutnog kursa takav da se isplati zameniti valutu u inostranstvu i zlato uvesti u zemlju, pošto razlika između valutnog kursa i zlatnog pariteta pokriva troškove unosa (dovoza) zlata.

Sve do tridesetih godina ovog veka, u većini zemalja sveta postojala je praksa zamenljivosti papirnog novca za zlato (konvertibilnost). U savremenim uslovima konvertibilnost nema takvo značenje, već predstavlja mogućnost međusobne zamenljivosti različitih nacionalnih valuta. Od tridesetih godina prestaje da važi zamenjivanje papirnog novca za zlato, odnosno prestaje zlatno važenje papirnog novca. Tako se danas u prometu nalazi tzv. čist papirni novac, koji više nije zamenljiv za zlato.

Zemlja koja ima nižu stopu zlatnog pokrića novčanica u odnosu na zlatni promet može za tu razliku povećati količinu novca u opticaju. Međutim, ako se robni fondovi ne bi povećali srazmerno povećanju količine novca u opticaju, došlo bi do rasta unutrašnjih cena u odnosu na svetske. To bi izazvalo odgovarajuće reakcije izvoznika, uvoznika i centralne banke: izvoznici bi bili nezadovoljni zato što njihovi inostrani kupci ne bi bili voljni da zadrže isti nivo tražnje jer bi morali povećati plaćanja u zlatu za onoliko koliko su porasle unutrašnje cene; uvoznici bi bili zadovoljni jer bi prilikom uvoza robe istom količinom zlata postizali bolje rezultate izražene u domaćoj valuti. Ovakvo stanje se ne bi moglo dugo zadržati, jer bi ova kretanja pratio odliv zlata. Samim tim, prinudno bi se izazivalo smanjenje količine novca u opticaju, niže cene i privredna neravnoteža većih razmera. Zato centralne emisione ustanove, koje su zakonskom regulativom obavezne da održavaju stabilnost domaće valute, retko (ili skoro nikada) dozvoljavaju da valutni kursevi budu na nivou zlatnih tačaka. One to sprečavaju preko mehanizma određenih stopa, pomoću kojih vrše korekcije odnosa između robnih i novčanih fondova, što dovodi do valutne stabilizacije. Privreda nacionalne ekonomije uvek teži obezbeđenju valutne ravnoteže i stabilizacije.

Kreditni novac

Treći oblik u nastanku i razvoju novca, pored metalnog i papirnog, jeste kreditni novac. U nedostatku novca, robni promet je u periodu zlatnog standarda sam stvarao dopunsko sredstvo plaćanja. Još u doba metalizma, pored "zvečećeg", javilo se i dopunsko sredstvo plaćanja – priznanica ili certifikat o zlatu. Prihvatanje priznanice o zlatu kao sredstva plaćanja nije bilo zasnovano na obavezi, već na dobroj volji poverioca, kao izraz njegovog poverenja u mogućnost zamene papira za zlato. Zbog toga su priznanicu o zlatu mogle da izdaju samo poznate i solidne banke. Izdavanjem priznanice o zlatu banka se obavezivala da će donosiocu isplatiti naznačeni iznos u zlatu.

Priznanice o zlatu su prethodile papirnom novcu zamenljivom za zlato. Papirne novčanice zamenljive za zlato štampale su posebne banke ovlašćene od strane države – emisione banke, a u skladu sa pravilima koja je nalagao sistem zlatnog standarda.

Kako ni banknote nisu bile dovoljne za pokriće potreba robnog prometa, kao dopunsko sredstvo plaćanja javlja se kreditni novac (papirne novčanice, menice, čekovi i dr.). No, i pored toga što je prihvatan kao sredstvo plaćanja, kreditni novac nije imao pravi status novca, već je tretiran kao "novčani surogat" (zamena novca). U Evropi je napravljena jasna razlika između novca sa unutrašnjom vrednošću (kao konačnog sredstva plaćanja) i surogata novca (potraživanja za novac).

Novčani surogati u obliku različitih vrsta kreditnog novca, koji nisu bili novac (ali su bili zamenljivi za zlatni novac), hronološki su prethodili papirnom novcu, kao zakonskom i definitivnom sredstvu plaćanja. Ujedno, oni su bili i psihološka priprema za prihvatanje novca bez unutrašnje vrednosti (papirnog novca).

XIX vek je bio vek stabilnog novca. Posle Prvog svetskog rata i svetske privredne krize, do izražaja su došle sve slabosti zlatnog standarda, koje su se ispoljavale potrebom da se žrtvuje unutrašnja stabilnost cena radi postizanja novčane ravnoteže. U opticaju se pojavilo nekoliko puta više papirnih novčanica nego što je bilo zlatnog pokrića. Pad cena i pad proizvodnje nisu mogli biti zaustavljeni daljim istrajavanjem na zlatnom paritetu. Nedostatak novca – zlata uticao je da privredno najjače zemlje ukinu pravo zamenjivanja banknota za zlato. Nemogućnost da se u trećoj i četvrtoj deceniji XX veka svetska privreda oporavi na osnovama funkcionisanja novčanog sistema iz XIX veka dovela je do sloma zlatnog standarda. Papirna novčanica je postala zakonsko i definitivno sredstvo plaćanja.

Sa pojavom papirnog novca, otklonjen je problem nedostatka novca. Papirni novac se lako prilagođava potrebama razvoja proizvodnje i prometa i štampa se saglasno zahtevima privređivanja. Njegovo emitovanje nije više vezano za rezerve zlata, već država (preko centralne emisione banke) upravlja emisijom papirnog novca saglasno potrebama proizvodnje i prometa.

U sistemu papirne valute, došla je do punog izražaja sposobnost banaka da emituju – proizvode novac. Sve do početka XX veka, ekonomska teorija je tumačila ulogu banaka u odobravanju kredita kao posredničku. Kredit koji su banke davale zajmotražiocima uvek se tretirao kao novčana ušteda koju banke, kao posrednici, prosleđuju zainteresovanim zajmoprimaocima (korisnicima). Oni kojima novac nije odmah potreban daju ga u depozit banci, a banka ga u vidu kredita prosleđuje onima kojima je potreban (bankarski kredit). Ovakva vrsta kredita ne povećava količinu novca u opticaju, već samo omogućava više plaćanja nego što bi ih bilo prelaženjem novca iz ruke u ruku, bez posredovanja banke. Znači, u pitanju je samo povećavanje brzine opticaja novca. Međutim, banke su odobravale kredit i na osnovu čekovnih depozita, a ne samo po osnovu štednih uloga. Vlasnici čekovnih depozita su plaćanja obavljali čekom, umesto zlatom. U tom slučaju, banka nije pozajmila stvarno ušteđeni novac, nego ga je stvorila bankarskom tehnikom. Na primer, banka na osnovu depozita upisanog u njene knjige odobrava kredit. Odobreni kredit upisuje u svoje knjige – prenosi kao depozit zajmotražiocu, ili mu ga isplaćuje u gotovini. Bez obzira da li je banka kredit upisala u knjige ili ga isplatila u gotovini, odobreni kredit predstavlja potraživanje banke. Banka se može obavezati da zajmotražiocu, na zahtev, isplati određeni iznos u zlatnom novcu. U tom slučaju, banka ne pozajmljuje ušteđeni novac, nego je pokriće za kredit bančina obaveza plaćanja.

Sa razvojem bezgotovinskog platnog prometa, banka je sve manje kredita isplaćivala u gotovini, a sve više upisom u svoje knjige, te je na taj način sebi stvarala veće depozite. Uvećana depozitna sredstva su omogućavala dalju ekspanziju kreditne aktivnosti banke. U uslovima papirne valute postoje neograničene mogućnosti stvaranja bankarskih depozita i odobravanja kredita.

U savremenom monetarno-kreditnom sistemu, plaćanja su zanemarljiva jer preovlađuje uloga depozitnog novca. Mogućnost banke da neograničeno stvara novac stavljena je pod kontrolu države. Država određenim instrumentima i mehanizmima reguliše i kontroliše kreditnu aktivnost banaka i količinu novca u opticaju. Državno upravljanje emisijom ne podrazumeva njeno planiranje u apsolutnim veličinama, već se ono neprestano prilagođava količinama novca u opticaju i stalno promenljivim količinama roba i usluga.

U uslovima papirne valute, nacionalni novac ne mora da bude istovremeno i novac koji će biti priznat u međunarodnim odnosima, ali mora biti stabilan i imati podlogu. Danas je baza za emitovanje nacionalnog novca odgovarajući nivo valutnih (deviznih) rezervi kojima centralna banka interveniše u odbrani cene nacionalnog novca. U suprotnom, u nacionalnoj ekonomiji će domaći novac zameniti neka druga strana konvertibilna valuta, a država će izgubiti monetarni suverenitet i neće moći da vodi odgovarajuću ekonomsku politiku. Tako se merama ekonomske politike, a na osnovu kriterijuma svetskog tržišta, podstiče razvoj privrede.