Monetarni agregati

Definicija monetarnih agregata

Monetarni agregati su, ustvari, monetarni indikatori koji služe za određivanje kvaliteta i funkcija novca u privredi, ali i za vođenje monetarne politike i politike likvidnosti privrede i drugih sektora.

Motivi držanja novca, a time i njegove funkcije u privredi, mogu biti:

1. transakcioni, kada se novac koristi za obavljanje transakcija, odnosno plaćanja roba i usluga

2. spekulativni, kada se novac drži u cilju spekulacije na finansijskom tržištu

3. motiv predostrožnosti u držanju novca, kada se novac drži kao određena rezerva za slučajeve vanrednih okolnosti.

Monetarna analiza i ekonomska politika najčešće koriste agregat novčane mase (M1). Pored novčane mase, često se koristi i agregat monetarna masa ili primarni novac (M0). Ovaj se agregat naziva još i novcem centralne banke. U njega ulaze sledeća sredstva:

PRIMARNI NOVAC

1) dinarski primarni novac (M0)

– gotov novac u opticaju

– žiro-računi banaka

– blagajna

– depozitni novac Federacije

– obavezna rezerva banaka

– rezervni fondovi

2) devizne obaveze prema bankama

3) blagajnički zapisi Narodne banke

Monetarni agregat novčana masa (M1) najbolje odgovara definiciji novca kao transakcionog (likvidnog )sredstva, te se koristi kao indikator ponude novca. U novčanu masu ulaze sledeća sredstva:

NOVČANA MASA (M1):

1. gotov novac u oticaju

2. depozitni novac

– sredstva na tekućim i žiro-računima

– izdvojena i osigurana sredstva za investicije

– sredstva za zajedničku potrošnju

– sredstva za stambenu izgradnju

– ostala novčana sredstva.

Pored novčane mase, često se koristi i agregat M2 – LIKVIDNA SREDSTVA. Struktura agregata M2 je sledeća:

LIKVIDNA SREDSTVA (M2):

1. novčana masa (M1)

2. kvazi novac (štedni i drugi slični depoziti)

– ulozi na štednju po viđenju

– oročeni depoziti do jedne godine

– oročeni depoziti za stambenu izgradnju

3. kratkoročne hartije od vrednosti

4. kratkoročni depoziti domaćih komitenata u devizama

– depoziti po viđenju u devizama

– oročeni depoziti u devizama (kratkoročni).

Širi agregat u odnosu na M2 je agregat UKUPNA LIKVIDNA SREDSTVA (M3). Pored M2, ovde ulaze sledeća sredstva:

1. M2

2. sredstva rezervi

3. sredstva za doznake u inostranstvu

4. sredstva za pokriće akreditiva

5. ostali ograničeni depoziti

6. sredstva za kupovinu deviza

7. udružena sredstva

MONETARNI VOLUMEN – UKUPNI DEPOZITI (M4), kao znatno širi monetarni agregat, prema metodologiji Narodne banke Jugoslavije, pored agregata M3 obuhvata još i dugoročne dinarske i devizne depozite i druga sredstva oročena preko godinu dana, dugoročne obaveze banaka prema domaćim komitentima u devizama, dugoročna udružena sredstva, oročene depozite, dugoročne obaveze po hartijama od vrednosti i dugoročne obaveze banaka po oročenim sredstvima za stambeno-komunalnu izgradnju.

U nekim razvijenim privredama tržišnog tipa koristi se i agregat MONETARNI POTENCIJAL (M5), koji pored M4 obuhvata i instrumente tržišta novca u posedu privatnog sektora (bankarske menice, blagajnički zapisi, depoziti lokalnih organa vlasti), certifikate o poreskim depozitima i nacionalne instrumente štednje.

Novčana masa i dinarski plasmani banaka su osnovni agregati, preko kojih se najbolje ocenjuje osnovna orijentacija monetarne politike i njena prilagođenost realnim kretanjima u privredi.

Prema novoj metodologiji, u novčanu masu ulaze sledeće kategorije novčanih sredstava:

• gotov novac u opticaju (G)
• depoziti po viđenju (depozitni novac) (D).

M1 = G + D

Gotov novac služi kao sredstvo plaćanja u sistemu gotovinskog plaćanja. To plaćanje se odvija između društvenog sektora i sektora stanovništva ili između samih nebankarskih lica (transaktora) itd.

U depozite po viđenju (depozitni novac) spadaju: novčana sredstva na žiro i tekućim računima, izdvojena sredstva za investicije, sredstva za zajedničku potrošnju, sredstva za stambenu izgradnju i ostala likvidna sredstva. Između gotovog novca i depozita po viđenju dolazi do prelivanja (tzv. konverzije). Naime, gotov novac se preliva u depozite po viđenju, na primer, prilikom kupovine robe široke potrošnje u maloprodajnoj trgovinskoj mreži. Obratno, depoziti po viđenju prelivaju se u gotov novac, na primer, prilikom isplate zarada. U oba slučaja, ukupna novčana masa se ne menja, bez obzira što se jedan oblik novca menja u drugi.

Prema tome, sva likvidna sredstva ulaze u sastav novčane mase. Time je prihvaćen kriterijum likvidnosti pojedinih oblika novčanih sredstava. Kako uz likvidna sredstva (novčanu masu) postoje i nelikvidna, prema navedenoj metodologiji, kada se novčanoj masi dodaju nelikvidna sredstva, dobija se novi agregat, koji se naziva monetarni volumen. To znači da je monetarni volumen širi pojam od novčane mase za visinu nelikvidnih ili ograničenih depozita.

Ukupna likvidna novčana sredstva u privredi, ili monetarni volumen, sadrže u sebi sledeće kategorije:

• Novčanu masu (M1) ili likvidna sredstva.
• Kvazi (quasi) novac (Q), koji predstavlja uloge na štednju, privremene depozite, devizne račune privrede i građana po viđenju, oročene depozite do jedne godine, kao i sva ona sredstva koja se lako bez posebnih teškoća i na zahtev vlasnika mogu pretvoriti u likvidne depozite ili gotov novac. To su sredstva nižeg stepena likviditeta.
• Nelikvidna sredstva (ograničeni depoziti), a to su rezerve, garantni polozi, deponovana sredstva iz odnosa sa inostranstvom, udružena sredstva i sl.

Iz ovoga vidimo da monetarni volumen obuhvata sva tri prethodna agregata, dok monetarni potencijal u sebe uključuje monetarni volumen (Mv) i nelikvidna sredstva (M3).

Kreiranje novčane mase

Povećanje ili smanjenje novčane mase nastaje samo u slučaju transfera između banaka i nebankarskih sektora. Transferom sredstava plaćanja između nebankarskih sektora, novčana masa se ne menja, jer su u tom slučaju banke neutralne. Dolazi do promene sredstava nebankarskih transaktora, odnosno povećavaju se sredstva kod jednih, a smanjuju se kod drugih, ali novčana masa kao agregat ostaje nepromenjena. Obrnuto, prelivanjem sredstava iz sektora banaka u nebankarski sektor ili iz nebankarskih sektora u sektor banaka, novčana masa se povećava (kreira), odnosno smanjuje (povlači), zavisno od toga kako je određen smer tokova u posmatranom periodu. Dakle, povećanje novčane mase predstavlja povećanje sredstava u gotovom novcu ili na računima vanbankarskih sektora. Povećanje novčane mase nastaje prelivanjem sredstava iz sektora banaka u nebankarski sektor, a njeno smanjenje prelivanjem sredstava iz nebankarskih sektora u sektor banaka. Kada se govori o smanjenju ili povećanju novčane mase koje nastaje prelivanjem između ovih sektora, reč je o neto povećanju ili smanjenju sredstava u određenom periodu.

Osnovni tok emisije novčane mase jesu bankarski krediti koje bankarski sektor pušta u kanale nebankarskih transaktora. Novčana masa se povećava kad se povećavaju krediti banaka ovim sektorima, a smanjuje povlačenjem tih kredita. Česta je pojava kreditiranja unutar sektora. Bankarski sektor koristi sistem međukreditiranja koji nastaje između pojedinih banaka, ali se takvim sistemom kreditiranja ne povećava novčana masa. Povećavaju se i smanjuju sredstva na računima banaka koje daju ili primaju kredit, ali to ne utiče na povećanje novčane mase. Isto tako, kreditiranjem između transaktora unutar nebankarskih sektora povećavaju se i smanjuju sredstva kod transaktora koji učestvuju u primanju, odnosno davanju kredita, ali se ne povećava novčana masa, jer je uslov za povećanje novčane mase da sektor banaka kreditira nebankarske sektore.

Tokovi formiranja novčane mase

Pošto se novčana masa nalazi u centru pažnje Narodne banke Jugoslavije, koja je odgovorna za sprovođenje monetarne politike u zemlji, značajno je da se izloži metodologija formiranja i praćenja njenih tokova. Prema metodologiji koju primenjuje ova institucija u formiranju i praćenju novčane mase, formiraju se tri celine koje utiču na njen nivo:

1) dinarske transakcije

2) devizne domaće transakcije i

3) devizne transakcije sa inostranstvom.

Dinarske transakcije se odvijaju u dva smera: u plasmanu sredstava banaka u nebankarske sektore. čime se povećava novčana masa, i povlačenju sredstava iz nebankarskih sektora, što dovodi do smanjenja novčane mase. Razlike koje nastaju između ove dve vrste transakcija rezultiraju neto povećanjem, odnosno neto smanjenjem novčane mase, u zavisnosti od toga u kojem je smeru bio veći obim kretanja sredstava.

Devizne domaće transakcije, kao i ostale, odvijaju se u dva smera: za plasman deviznih kredita banaka u nebankarske sektore dolazi do povećanja, a za iznos primljenih depozita bankarskog od nebankarskih sektora dolazi do smanjenja novčane mase. Neto devizne transakcije čine razliku između kredita komitentima od bankarskog sektora i depozita koji se slivaju u ovaj sektor iz nebankarskih sektora.

Devizne transakcije sa inostranstvom obuhvataju obaveze prema inostranstvu, potraživanja od inostranstva i razliku koja proističe iz ukupnih primanja od inostranstva i ukupnih plaćanja inostranstvu. Ove transakcije se nalaze u centru pažnje monetarnih institucija zbog njihovog uticaja na nivo novčane mase. Veličina njihovog uticaja na nivo novčane mase zavisi od ukupnih obaveza i potraživanja prema inostranstvu, kao i  od razlike između ove dve veličine u određenom periodu. Dakle, ako je u jednom periodu veći devizni priliv od deviznog odliva, dolazi do povećanja nivoa novčane mase po ovom osnovu, i obrnuto – ako je veći odliv deviza od priliva, dolazi do smanjenja nivoa novčane mase.

Struktura i sektorski raspored novčane mase

Struktura novčane mase po sektorima značajna je u projekciji monetarne politike i u monetarnom planiranju. Monetarno planiranje koje primenjuje centralna banka zasniva se na računima novčanih tokova. Tražnja novca se određuje prema promenama i strukturi novčane mase po sektorima, a ne prema novčanoj masi kao homogenom agregatu u celini.

Novčana masa se u globalu može nalaziti na optimalnom nivou, pa da ipak, zbog neravnomernog rasporeda novca, dođe do viškova novca u jednim i oskudice novca u drugim sektorima. Praćenje i analiza novčane mase, kao izraza primarne likvidnosti privrede, a u svrhu sagledavanja delovanja i prilagođavanja monetarnog faktora privrednim kretanjima, zahteva da se uz analizu apsolutne visine i promena novčane mase vrši praćenje i analiza:

1) oblika novčanih sredstava koja ulaze u sastav novčane mase

2) novčane mase po korisnicima i sektorima privrede, po kanalima formiranja novčane mase.

Novčana masa se prema oblicima novčanih sredstava može dekomponovati na dva osnovna oblika: gotov novac i depozitni novac.

Prema oblicima novčanih sredstava koja ulaze u sastav novčane mase, praćenje se redovno vrši upravo sa stanovišta učešća gotovog i depozitnog novca.

Gotov novac u opticaju sa dominantnim učešćem u strukturi novčane mase (likvidnih sredstava) postaje poseban problem u sistemu monetarne regulacije, ali i kontroli novčanih tokova i funkcije potrošnje. Veoma dugo se smatralo da je učešće gotovog novca u novčanoj masi predimenzionirano i da bi ga trebalo svesti na znatno niži nivo, približno učešću gotovog novca u M1 (novčanoj masi) razvijenih tržišnih privreda (9 – 10%) i nerazvijenih (15 – 22%).

U svim privredama se zapaža opadanje odnosa gotovog novca prema nacionalnom dohotku. Odnos gotovog novca prema dohotku u našoj privredi je znatno veći, dok je odnos depozitnog novca manji. Odnos novčane mase prema ND u našoj privredi je znatno veći u odnosu na većinu drugih zemalja.

Struktura novčane mase prema oblicima novca svakako je interesantna sa stanovišta analize formiranja strukture tražnje robe za široku potrošnju, reprodukcione potrošnje, organizacije platnog prometa i sl.

Različito učešće gotovog novca i depozitnog novca od bitnog je značaja u:

– ponašanju strukture i visine tražnje robe široke potrošnje ili reprodukcione potrošnje

– većoj ili manjoj mogućnosti kontrole novčanih tokova od strane centralne banke i bankarskog sistema u celini

– većoj ili manjoj efikasnosti stabilizacione monetarne politike u privredi

– delovanju na dalji proces stvaranja novca i novčane mase izvan centralne banke – kroz proces multiplikacije kredita i depozita.

Ovakva struktura novčane mase uglavnom je indikator sektorskog rasporeda novčane mase, a time i veće ili manje likvidnosti reprodukcije u celini, i adekvatnosti monetarne politike u pogledu njenog strukturnog delovanja.

Raspored novčane mase po sektorima pokazuje tendenciju veoma niskog učešća preduzeća iz privrede i njegovo stalno opadanje, a s druge strane visoko učešće sektora stanovništva.

Ovo je jedna od neuralgičnih tačaka finansijskog i bankarskog sistema i indikator slabog finansijskog položaja privrednih preduzeća.

Na optimalnu sektorsku strukturu novčane mase deluju brojni faktori, čak i oni koji su izvan uticaja monetarno-kreditne politike. Na primer:

1) sistem raspodele dohotka na sektore

2) visina zahvatanja sredstava kroz otplate i kamate privrede

3) poreski i drugi oblici zahvatanja iz privrede

4) instrumenti i mehanizam s više ili manje razvijenim vrednosnim papirima

5) odnos akumulacije i investicija ovog osnovnog sektora privrede

6) prelivanja u ograničene depozite, posebno u devizne depozite i dr.

Promenom tražnje novca pojedinih sektora obično se ne može objasniti ponašanje sektorske strukture novčane mase, što znači da postoje i drugi faktori, egzogeni i endogeni faktori, koji utiču na ovaj fenomen.

Brzina opticaja novca

U odvijanju privredne aktivnosti jedne zemlje, kretanju cena, dohotka, likvidnosti, reprodukcije i zaposlenosti, novac danas ima primarno mesto, a samim tim je i osnovni predmet izučavanja monetarne teorije. U dugoj istoriji razvoja monetarne teorije, postojao je veliki broj suprotnih stavova o ulozi novca u razvoju privrede.

S jedne strane, postoji stav da je količina novca bez značaja za privredna kretanja, dok se, s druge strane, smatra se da je količina novca jedan od osnovnih faktora privrednog razvoja i stabilnosti.

Brzina novčanog opticaja predstavlja dinamičku kategoriju, kojom se izražava stepen pokretljivosti novčane mase u određenom vremenskom periodu.

Opšte prihvaćeni stav monetarne teorije jeste da količina novca predstavlja jedan od značajnih faktora privrednih kretanja, posebno u uslovima kreditnog novca i svih surogata pravog novca. Činjenica je da se u okviru monetarne teorije sve veća pažnja pridaje izučavanju i istraživanju mehanizma prenošenja monetarnog delovanja na proces reprodukcije, s ciljem da se nađe odgovor na pitanje kako i kojom brzinom deluju pojedini instrumenti monetarne politike na osnovne privredne makroagregate, kao što su: nacionalni dohodak, cene, zaposlenost, uvozno-izvozni kompleks, platni bilans, likvidnost reprodukcije i dr. To znači da monetarna teorija, u određivanju optimalne novčane mase i politici "aktivnog novca", polazi od njene dinamičke interpretacije. Naime, masa novca u privredi je vrlo promenljiva i dinamična veličina, na koju utiče nekoliko faktora:

• oscilacije privredne aktivnosti, uz stalnu tendenciju povećanja
• brzina opticaja novca u privredi
• ponašanja privredne aktivnosti (društvenog proizvoda).

Savremena monetarna teorija u određivanju optimalne novčane mase obično polazi od poznatog Marksovog zakona novčanog opticaja, koji čini osnovu teorije i bazira se na zlatnom važenju, što je karakteristično za Marksov period, i glasi: M = Rc/V, gde je M – potrebna količina novca, Rc – suma robnih cena, a V – brzina opticaja novca. Pri tome se sve više istražuje delovanje svakog faktora u okviru ovako povezanih agregata. Sve se više istražuje značaj promena količine novca i njegove strukture na privredna kretanja. Zato brzina opticaja novca dobija sve veći značaj i sve je interesantnija za savremenu teoriju i operativno istraživanje. I to zbog toga jer je količinu novca M, iz navedene formule, moguće lakše regulisati preko ponude novca, dok je tražnju novca i brzinu opticaja vrlo teško regulisati.

Prihvatanje pretpostavke o konstantnoj brzini opticaja novca u projekcijama i vođenju monetarne politike, posebno u situaciji kada strukturni faktori i problemi u razvoju modernih privreda i formiranju likvidnosti privrede dobijaju sve veći značaj, sigurno je da predstavlja njenu očitu slabost.

Očigledno je da je brzina opticaja novca izrazito promenljiva veličina, ne samo ukupne mase novca, već posebno pojedinih njegovih oblika, po sektorima i dr.

I pored navedenog, brzina opticaja novca se i dalje u monetarnoj politici uzima kao stabilna kategorija, i to zbog toga jer je za njeno izučavanje, odnosno izučavanje determinanti koje je određuju, potrebno konstruisati dosta složene funkcije, što bi ne samo otežalo, već i onemogućilo vođenje operativne monetarne politike. U tom slučaju, lakše je prihvatiti neki od modela kvantitativne teorije, a to znači poći od pretpostavke stabilne brzine opticaja novca.

Tako "postupa" monetarna politika. Međutim, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da se upravo preko brzine opticaja novca izražavaju brojne veze monetarnog i realnog sektora privrede, brojne odluke privrednih subjekata u pogledu zadržavanja dohotka i njegove potrošnje, očekivanja rasta cena, privredna kretanja, proces zaduživanja i razduživanja i osnovna orijentacija monetarne politike. Brzina opticaja novca, mada vrlo složen faktor kretanja i ponašanja novčane mase, samo je refleks brojnih odluka i ponašanja bankarskog sistema, privrednih subjekata, države, izvoza i uvoza i dr. u odnosu na raspoloživi ili očekivani dohodak i novčana sredstva.

Međutim, ako se novčani opticaj uvede u proces raspodele, dolazi se do zaključka da postoji razlika između realizovanog društvenog proizvoda i obima izvršenih novčanih transakcija u procesu društvene reprodukcije. Iz ovoga proističe modifikovana interpretacija načina na koji se dolazi do optimalne novčane mase, zbog toga što je veći obim transakcija od društvenog proizvoda izraženog sumom robnih cena.

Pored sume robnih cena i brzine obrtaja novca, kao osnovnog obrasca za iznalaženje optimalne novčane mase, u savremenoj teoriji i politici se uzimaju još tri veličine:

• dospela plaćanja, pogotovo ako su rezultat transakcija izvan baznog perioda
• iznos prodaje na kredit gde se radi o odloženom plaćanju nazvanom komercijalnim kreditom
• iznos izvršenih međusobnih prebijanja u slučaju kada se poslovni partneri istovremeno javljaju i kao kupci i kao prodavci, pa se njihova međusobna dugovanja i potraživanja prebiju, pri čemu ne dolazi do novčanih transakcija, izuzev za isplatu razlike.

Uzimajući u obzir ova tri činioca, obrazac za optimalnu novčanu masu se proširuje, tako da glasi:

  N = (SRC+D-(K+P)) / Bo

Pri čemu simboli znače:

N – optimalna novčana masa

SRC – suma robnih cena

D – dospela plaćanja

K – prodaja na kredit

P – međusobno prebijanje

Bo – brzina obrta.

Faktori koji utiču na brzinu opticaja novca

Brzina novčanog opticaja se može definisati kao prosečno vreme zadržavanja novčanih sredstava kod nebankarskih transaktora.

S obzirom da je istaknuto kako brzina novčanog opticaja deluje na nivo novčane mase, daće se i kratka analiza osnovnih faktora koji utiču na brzinu novčanog opticaja, a to su:

1. nivo dohotka transaktora

2. oscilacije u dohotku

3. stabilnost cena

4. stepen mogućnosti dobijanja kredita

5. frekvencije u plaćanju

6. sankcije u slučaju nelikvidnosti

7. tehnika platnog prometa.

Nivo dohotka transaktora deluje na apsolutnu i relativnu visinu optimalne novčane mase. Na apsolutnu visinu novčane mase nivo dohotka deluje tako što se, povećanjem ili smanjenjem dohotka, povećava ili smanjuje novčana masa u istom smeru. Pošto je reč o veličini dohotka kao faktoru koji deluje na brzinu opticaja, razmotriće se relativni odnos – kako nivo dohotka deluje na brzinu novčanog opticaja.

Pri ostvarivanju većeg dohotka transaktori, po pravilu, zadržavaju na računima relativno više sredstava likvidnosti, iako se zadržavanjem, sa ekonomskog stanovišta, smanjuje ekonomičnost korišćenja sredstava. Međutim, transaktori se u ovakvim slučajevima povode za većom sigurnošću u sredstvima plaćanja koju im obezbeđuje veći nivo ostvarenog dohotka.

Oscilacije u dohotku transaktora značajne su za brzinu novčanog opticaja. Ako su oscilacije u dohotku veće, u tom slučaju su transaktori prinuđeni da pribegavaju stvaranju većih rezervi sredstava plaćanja, a ukoliko su oscilacije manje, onda su i manje potrebe za stvaranjem rezervi u sredstvima plaćanja. Znači, s povećanjem oscilacija paralelno ide i povećanje rezervi sredstava plaćanja. Pošto povećanje rezervi sredstava plaćanja dovodi do usporavanja, a njihovo smanjenje do povećanja brzine opticaja, to se može reći i drugačije: veće oscilacije u dohotku dovode do usporavanja brzine opticaja.

Stabilnost cena kao faktor brzine opticaja novca ima značajnu ulogu. Ovaj faktor se manifestuje kao interes transaktora za manjim ili većim zadržavanjem sredstava plaćanja. U slučaju inflatornih tendencija, kada se smanjuje kupovna snaga novca, njegovi imaoci nastoje da ga se što pre oslobode, a u slučaju deflatornih tendencija, nastojanja su obrnuta. Nastojanja proističu iz logike da zadržavanje sredstava plaćanja u situaciji inflacije ide na štetu transaktora koji njime raspolažu, i obrnuto, u slučaju povećanja kupovne snage novca dolazi do suprotnog interesa. Iz ovoga proističe zaključak da inflatorne tendencije deluju na povećanje, a deflatorne na smanjenje brzine opticaja novca.

Mogućnosti transaktora za dobijanje kredita mogu biti manje ili veće. Ako se pretpostavi takva situacija da postoje mogućnosti da transaktori mogu u svako doba dobiti kredite pod određenim normalnim uslovima, u tom slučaju bi oni držali minimalne rezerve sredstava plaćanja. Držanje minimalnih rezervi sredstava plaćanja kompenzovano je mogućnošću za njihovo povećanje putem kredita onda kada su potrebna za veća plaćanja, iz čega sledi zaključak da mogućnosti dobijanja kredita deluju upravo srazmerno na povećanje novčanog opticaja.

Frekvencija plaćanja, odnosno određene vrste plaćanja transaktora, ima svoju periodičnost, koja često ne zavisi od njihove volje ili mogućnosti, već od zakonskih propisa. Tu spadaju plaćanja obaveza kao što su, na primer, porezi, doprinosi, zatim isplata ličnih dohodaka, koja se uglavnom vrši mesečno. Zbog takve dinamike, transaktori su prinuđeni da drže rezerve sredstava plaćanja na višem nivou, što ima za posledicu usporavanje brzine obrta novca. Kada bi isplate bile češće i ravnomernije, potrebna sredstva bi bila na nižem nivou pa bi, prema tome, došlo do povećane brzine novčanog opticaja. Prema tome, može se zaključiti da se sa povećanom frekvencijom (ako su isplate sa računa transaktora u kraćim vremenskim razmacima) povećava se brzina opticaja novca.

Finansijska disciplina, koja se ogleda u urednom izmirenju obaveza transaktora, značajna je sa stanovišta novčanog opticaja. Ona se obezbeđuje i pooštrenim sankcijama. Sa pooštravanjem sankcija dolazi i do povećanja rezervi sredstava plaćanja, jer transaktori nastoje da ne dođu pod udar sankcija.

Povećanje rezervi sredstava plaćanja pod uticajem sankcija usporava brzinu novčanog opticaja, i obrnuto, smanjenje ili ukidanje sankcija dovodi do toga da se rezerve sredstava plaćanja drže na nižem nivou, a samim tim i do povećanja brzine novčanog opticaja.

Tehnika plaćanja znatno utiče na brzinu novčanog opticaja. S obzirom na to da postoji apsolutna i relativna veličina sredstava u platnom prometu, značajno je njihovo razmatranje sa oba aspekta. U savršenijem i bolje organizovanom sistemu plaćanja, prvenstveno kada je reč o bezgotovinskom plaćanju, moglo bi da dođe do smanjenja ovog elementa novčane mase, što znači da bi se u tom slučaju povećala brzina opticaja novca.

Merenje brzine opticaja novca

Kada se govori o nivou novčane mase, polazi se od nje kao statične kategorije koja se utvrđuje u određenom momentu.

Međutim, brzina novčanog opticaja predstavlja dinamičku kategoriju, kojom se izražava stepen pokretljivosti novčane mase u određenom vremenskom periodu.

U analizama se mogu uzimati razni periodi, što zavisi od ciljeva analize i mogućnosti koje pružaju određeni pokazatelji.

Prilikom merenja brzine opticaja za dati vremenski period, polazi se od prosečne novčane mase u tom periodu.

Prosečna novčana masa se dobija na taj način što se određeni period podeli na više delova da bi se dobila što realnija slika o veličini novčane mase.

Na primer, ako se meri brzina opticaja novca u periodu od godinu dana, onda se godina može podeliti na polugodišta, kvartale, mesece i manje periode; što je broj delova u jednom periodu veći, to je pouzdanost u tačnost podataka veća. Tako su, na primer, pouzdaniji podaci o kretanju novčane mase po mesecima nego po kvartalima, a još pouzdaniji ako bi se uzimalo stanje novčane mase po dekadama, a ne po mesecima.

Ako se meri brzina novčanog opticaja za period od godinu dana, što je češći slučaj, obično se uzima prosečna godišnja novčana masa, čiji se prosek računa na bazi mesečnih stanja. Ovaj se iznos dobija tako što se za svaki mesec u toku godine izvede novčana masa, koja se sabere i podeli sa dvanaest. Dobijeni količnik na taj način daje prosečnu godišnju novčanu masu.

Monetarno planiranje i monetarna politika, koji se zasnivaju na pretpostavci stabilne brzine novčanog opticaja, redovno dovodi do grešaka u održavanju dinamičke optimalne novčane mase. Dokazano je da je stabilnost brzine opticaja novca na duži rok veća, dok se, suprotno tome, monetarna politika sprovodi upravo kratkoročno. Stvarnu količinu novca sve teže kontroliše centralna banka, osim kada je u stanju da unapred spozna pravac i jačinu delovanja brojnih faktora koji deluju na sistem formiranja i poništavanja novčane mase, među kojima brzina novčanog opticaja ima sve veći značaj. Do ovih spoznaja centralna banka može vrlo teško doći, a još teže može pristupiti izradi jednog ekonometrijskog modela koji bi sintetizovao delovanje svih, veoma brojnih faktora.

U monetarnoj teoriji postoje razni indikatori na osnovu kojih se meri brzina novčanog opticaja. Svima je zajedničko to da se upoređuju s prosečnom novčanom masom. Osnovni indikatori kojima se meri brzina novčanog opticaja su oni koji izražavaju određenu privrednu i finansijsku aktivnost, kao što su: obim novčanih transakcija, društveni bruto proizvod, društveni proizvod i nacionalni dohodak.

Primarni novac

Primarni novac čini ukupan iznos likvidnih obaveza centralne banke prema ostalim bankama i nebankarskim sektorima koji imaju depozite po viđenju kod centralne banke.

Primarni novac se sastoji iz dva dela: depozita i gotovog novca. Depoziti se kumuliraju iz bankarskog i nebankarskog sektora. Depoziti nebankarskog sektora se formiraju tako što određeni komitenti centralne banke mogu držati svoje depozite kod ove bankarske institucije. Depoziti iz bankarskog sektora potiču iz obaveze banaka da drže svoje depozite kod centralne banke. Drugi deo primarnog novca – gotov novac – nalazi se kod stanovništva, ali se, zajedno sa depozitima banaka i vanbankarskog sektora, nalazi u pasivi bilansa centralne banke. Dakle, izvori primarnog novca koji se nalaze u pasivi centralne banke sastoje se od depozita banaka i neposrednih komitenata centralne banke i gotovog novca u opticaju koji se nalazi kod stanovništva. Aktiva bilansa centralne banke sadrži tokove kreiranja primarnog novca.

Položaj centralne banke omogućava joj da akumulira određena sredstva iz domaćih i inostranih izvora i da kreiranjem primarnog novca vrši jednu od svojih najvažnijih funkcija u monetarnom sistemu. Kreiranje primarnog novca centralna banka vrši na tri načina:

1. davanjem kredita ostalim bankama

2. neposrednim davanjem kredita određenim komitentima i

3. deviznim transakcijama.

Najznačajniji tokovi kreiranja primarnog novca odvijaju se preko sistema kreditiranja ostalih banaka od strane centralne banke. Odobravanjem kredita ostalim bankama, koje oni dalje daju svojim komitentima, centralna banka na posredan način kreira primarni novac. Smanjenje količine novca u opticaju centralna banka vrši preko istih tokova, ali u suprotnom smeru. Ona to čini povlačenjem određene količine novca i povećanjem obaveznih rezervi ostalih banaka u depozitima koji se nalaze na računima kod centralne banke.

Neposredno kreditiranje komitenata je drugi kanal preko koga centralna banka utiče na nivo novca i kredita. To se događa kada centralna banka daje kredite neposredno, bez posredstva ostalih banaka. Najčešći slučajevi neposrednog kreditiranja jesu kada se kao dužnik javlja država ili neka druga društveno-politička zajednica. U našem sistemu, na primer, Narodna banka Jugoslavije veoma često kreditira Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Treći osnovni tok kreiranja primarnog novca čine devizne transakcije sa inostranstvom preko centralne banke. Ove transakcije se iskazuju na računima u bilansu centralne banke u dve pozicije: u aktivi su sadržana sva potraživanja centralne banke, a u pasivi sve devizne obaveze. Razlika između ova dva računa, računa obaveza i računa potraživanja, utiče na povećanje ili smanjenje nivoa kreiranog primarnog novca. Poboljšanje deviznog bilansa manifestuje se većim deviznim prilivom u odnosu na devizni odliv, što utiče na povećanje primarnog novca, i obrnuto, veći devizni odliv od deviznog priliva utiče na smanjenje primarnog novca.

Međuzavisnost primarnog novca i novčane mase

Da bi se sagledale sličnosti i razlike između primarnog novca i novčane mase, treba poći od strukture ove dve kategorije. Primarni novac se sastoji od depozita ostalih banaka i nebankarskih sektora koji se vode kod centralne banke i gotovog novca u opticaju, a novčana masa od depozita po viđenju i gotovog novca u opticaju. Iz ovoga proističe da je primarnom novcu i novčanoj masi zajedničko to što sadrže gotov novac u opticaju. Razlika je u tome što primarni novac sadrži samo depozite koji se vode kod centralne banke, a novčana masa depozite nebankarskih sektora koji se vode kod ostalih banaka van centralne banke. Pored toga, nužno je objasniti međuzavisnost ove dve kategorije.

U bankarskom sistemu gde postoji više banaka, centralna banka nije u mogućnosti da direktno utiče na regulisanje visine novčane mase kao glavnog monetarnog agregata. Ona to čini na posredan način, preko primarnog novca i monetarnog multiplikatora.

Monetarni multiplikator je koeficijenat koji se dobija kada se novčana masa podeli sa primarnim novcem.

Međutim, kako je centralnoj banci, po pravilu, povereno sprovođenje monetarne politike, ona ima mogućnost da reguliše nivo novčane mase preko primarne emisije, uzimajući u obzir monetarni multiplikator.

Na primer, ako je u toku jednog perioda emitovani (kreirani) primarni novac iznosio 100, a novčana masa 200 jedinica, onda bismo došli do veličine monetarnog multiplikatora podelom novčane mase primarnim novcem, deljenjem: 200:100 = 2. Dakle, monetarni multiplikator je u ovom slučaju izražen koeficijentom 2 (dva).

Polazeći od nivoa primarne emisije i novčane mase, kao i monetarnog multiplikatora, centralna banka planira nivo novčane mase u narednom periodu. Uzmimo kao pretpostavku da je u prethodnom periodu monetarni sistem bio relativno stabilan i da ga u narednom periodu ne treba menjati. U tom slučaju, dovoljno bi bilo da se poveća novčana masa za onoliko za koliko se povećao društveni bruto proizvod. Pošto postoji međuzavisnost između primarnog novca, novčane mase i monetarnog multiplikatora, ona bi se mogla izraziti i ovako:  

M = N/N' ,   N' = N/M,   N = M · N'

pri čemu navedeni simboli znače: N – novčana masa, N' – primarna emisija, M – monetarni multiplikator. Primenom datih obrazaca, dobile bi se ove veličine:

M = 200/100 = 2;   N' = 200/2 = 100;  N = 2 × 100 = 200.

Kada je stabilan monetarni multiplikator, koji pretpostavlja jednako ili približno jednako kretanje primarne emisije i novčane mase, centralna banka je u stanju da planira budući nivo novčane mase preko primarne emisije i monetarnog multiplikatora.

Ako se pođe od pretpostavke da je u određenom periodu monetarni sistem bio stabilan, i da treba nastaviti sa takvom monetarnom politikom, u tom slučaju je potrebno da se poveća novčana masa za onoliko za koliko se planira povećanje društvenog bruto proizvoda ili nekog drugog indikatora privredne aktivnosti. Tako, na primer, ako se predviđa povećanje društvenog bruto proizvoda za 10 procenata, uz stabilnost monetarnog sistema, može se u istom procentu planirati primarna emisija i novčana masa.