DEFLACIJA I DEFLACIONA POLITIKA

Pojam i priroda deflacije

Pojava suprotna rastu cena, tj. opadanje opšteg nivoa cena, naziva se deflacija. Ona označava kretanje cena u obrnutom smeru.

Deflacija predstavlja poremećaj monetarne ravnoteže u potpunosti suprotan inflaciji. Ona predstavlja takvo stanje u privredi u kojem efikasna novčana tražnja zaostaje za ponudom roba (ponuda je veća od tražnje), što bi se, po pravilu, trebalo odraziti na snižavanje cena.

Deflacija je, istorijski posmatrano, veoma retka pojava, daleko ređa od inflacije.

U sistemu zlatnog važenja, snižavanje i pad tražnje vezani su za odliv zlata (deviza) i smanjenje zlatne podloge koja iz toga nastaje, što dovodi i do sužavanja opticaja, najčešće kroz restrikciju kredita banaka. U principu, deflacija je monetarni aspekt depresije, a nastaje kao jedna faza u konjunkturnom ciklusu kroz koji se kreće kapitalistička država.

Deflacija se u 19. veku smatrala metodom jačanja kupovne snage novca, odnosno revalviranja vrednosti novca.

U savremenoj teoriji, deflaciju karakteriše proces kontrakcije (povlačenja) novčanog volumena, a posmatra se kao proces opadanja efektivne tražnje, uz njeno sve veće vezivanje za ciklična kretanja kapitalističke privrede. Međutim, savremena deflacija obično nije više vezana za pad cena. Cene stalno rastu i u uslovima oštrih restrikcija novčane mase i u uslovima depresione faze ciklusa kapitalističke privrede. Oštra restriktivna kreditna politika usko je povezana s politikom stabilizacije. Kao takva, ona često dovodi do nezaposlenih kapaciteta, nezaposlene radne snage i pada proizvodnje i nacionalnog dohotka. Zbog svega navedenog, oštra deflaciona kreditna politika se izbegava kao kurs ka stabilizaciji privrede.

Mnoge kapitalističke privrede (Japan, Francuska, V. Britanija i dr.) pokušale su u razdoblju od 1974. do 1976. godine da sprovedu politiku stabilizacije privrede, snižavanjem cena i jačanjem kupovne snage novca kroz restriktivnu kreditnu politiku, ali su doživele pad stope ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti rada i kapaciteta, uz dalje zadržavanje inflacije na visokom nivou. Deflacija, kao sredstvo u borbi protiv inflacije, danas ne daje gotovo nikakve rezultate u razvijenim privredama i odnosima određenih snaga i struktura u njima.

Uzroci i faktori deflacije

Deflacija, kao i inflacija, javlja se kao monetarni fenomen i može biti izazvana brojnim i različitim tokovima, koje klasifikujemo u četiri grupe:

• monetarni faktori
• finansijski faktori
• realni faktori reprodukcije
• politički (neekonomski) faktori.

1) Deflacija izazvana monetarnim faktorima vezana je za smanjenje mase novca u opticaju ili za veliko usporavanje brzine opticaja novca (uz datu novčanu masu). S obzirom na to da je nastala oštrom restriktivnom politikom, odnosno smanjenjem novčanog opticaja, deflacija se sprovodi na nekoliko načina:

• Restriktivna kreditna politika, preko koje se smanjuju krediti privredi i stanovništvu, uzrokuje smanjenje efektivne novčane tražnje. Padanje efektivne novčane tražnje, uz date robne fondove, dovodi do pada cena i realizacije.
• Povlačenje kredita od strane centralne banke (primarnog novca) izaziva višestruko smanjenje monetarne mase u privredi, pa uz date robne fondove dolazi do pada tražnje, realizacije i cena.
• Blokiranje delova monetarnog volumena (novčane mase) i njegovo prelivanje u nelikvidna sredstva.
• Odliv kapitala iz zemlje u druge zemlje u kojoj su veći izgledi za profit, kamatu i finansijsku sigurnost.
• Tezauracija novca od strane posednika novca, što je često motivisano psihološkim faktorima. Novac se akumuliše ne da bi bio plasiran u investicije i proizvodne svrhe, već radi štednje za sebe (tezauracija).
• Deflacija se može sprovoditi radi revalvacije nacionalne valute.

2) Finansijski uzroci deflacije se mogu javiti u sledećem obliku:

• raspisivanje unutrašnjih državnih zajmova za stanovništvo i sektor privrednih subjekata, te sterilizacija prikupljenih sredstava u budžetu (stvaranje budžetskog suficita ili smanjenje prethodnih deficita)
• vraćanje ranijih dugova centralnoj banci, odnosno vraćanje inostranih dugova preko sredstava prikupljenih unutrašnjim dugom
• naglim povećanjem poreza i odvođenjem novčanih dohodaka u budžet, bez odgovarajućeg povećanja javnih rashoda (što je vezano za budžetski suficit ili smanjenje deficita, ukoliko je ranije postojao) i sl.

3) Realni faktori (uzroci) deflacije mogu se javiti u sledećem obliku:

• Porastom robnih fondova uz smanjenje kupovne snage ili zadržavanje postojeće (manje) kupovne snage, ili rastom novčane tražnje, ali sporije od rasta robnih fondova. U ovoj situaciji se mogu javiti dva slučaja: prvi, povećanje robnih fondova kroz brži rast produktivnosti rada, i drugi, bolje korišćenje već postojećih kapaciteta.
• Nagli rast uvoza roba u odnosu na izvoz. Porast uvoza deluje deflaciono – s jedne strane preko povećane ponude roba na domaćem tržištu, a sa druge zbog toga što se za plaćanje uvoza moraju kupovati devize, te to dovodi do smanjenja domaćeg novčanog opticaja.
• "Uvezena deflacija": preko povećanog uvoza iz zemalja u kojima vlada niska tražnja i niže cene u odnosu na domaće tržište; uvoz se čini povoljnim, i to može biti uzrok preteranom uvozu u odnosu na "uvozni kapacitet domaće privrede".
• Intervencija iz državnih materijalnih rezervi u ponudi roba na domaćem tržištu.
• Izmena u strukturi finalne tražnje. Ako dođe do pada tražnje na sektoru robe široke potrošnje, tada će se akceleratorski preneti na pad investicija, odnosno, preko procesa multiplikacije investicija će doći do višestrukog pada nacionalnog dohotka i zaposlenosti. To će se ponovo preneti (s jačim efektom) na novi pad tražnje sredstava potrošnje, pa će privreda iz deflacije preći u kriznu fazu ciklusa.

4) Politički uzroci (faktori) deflacije mogu se vezati za namerno sprovođenje deflacije u svrhu revalvacije valute, radi smanjenja deficita platnog bilansa, a zatim korišćenje deflacije kao metode borbe protiv inflacije. Postoji mogućnost političkog pritiska više zemalja na određenu zemlju da sprovodi deflacionu politiku zbog "jačanja" vlastitog međunarodnog položaja i konkurentnosti na svetskom tržištu, posebno kada se radi o valuti koja ima određeni međunarodni značaj (na primer, dolar, funta, franak i dr.).

Posledice i oblici delovanja deflacije

Postoji nekoliko elemenata u finansijskoj kategoriji po kojima definišemo deflaciju, a to su pad cena, porast kupovne snage novca, porast kamatne stope, pad investicija i realizacije, uz smanjenje stepena korišćenja kapaciteta i zaposlenosti rada, neizvesnosti u poslovima, pojavi gubitaka. Beg u novac (kome raste vrednost) je česta pojava, kao i proces dezinvesticija privrednih subjekata, stanovništva i banaka.

U deflaciji određenu korist izvlače verovnici, jer se dugovi vraćaju nominalno u istom, ali realno u daleko višem iznosu. Dužnici takođe iz istih razloga gube, pa se što pre nastoje osloboditi obaveza. Deflaciju zbog navedenih razloga zagovaraju rentijeri i zajmodavci. Ova pojava izaziva potpuno suprotne posledice od posledica inflacije. Zbog sužavanja novčanog opticaja i kreditnog volumena u privredi, čak uz nepromenjenu proizvodnju, dolazi dopada tražnje i snižavanja cena. Novac poskupljuje, jer kamatna stopa raste. Rentabilnost opada, proizvodnja stagnira ili opada, a često se potpuno prekida. Dolazi do porasta nezaposlenosti, što dalje redukuje tražnju na tržištu.

Brzina novčanog opticaja se usporava, jer novac "dobija" na vrednosti, što dovodi do uzdržavanja stanovništva od potrošnje u očekivanju daljeg pada cena. Sklonost likvidnosti ili zadržavanju gotovog novca izvanredno se povećava, dolazi do bega iz roba u novac. Svako želi da upravo novac zadrži, da se što pre oslobodi zaliha koje se stalno povećavaju.

Država se u uslovima deflacije suočava sa posebnim problemima, jer joj prihodi opadaju, a dugovi i obaveze se povećavaju, mada nominalno stanje ostaje isto.

Banke u uslovima deflacije ne odobravaju nove kredite jer i one, kao i stanovništvo, oprezno vode politiku povećane likvidnosti (koja je i njima postala poseban problem zbog opadanja priliva novca u banke).

Deflacija skoro na isti način pogađa proizvođače, banke, potrošače i sve ostale subjekte u privredi. U međusobnim odnosima, svi su oni istovremeno i dužnici i poverioci. Ako banka ne može da naplati kredit zbog toga što je dužnik pao pod stečaj, onda ni ona ne može podmiriti svoju obavezu prema poveriocima, a ovi, opet, ne mogu izvršiti svoje obaveze. Zbog toga je proces propadanja, obustave proizvodnje i stečaja vrlo čest u deflaciji.

Deflacija, kao složen proces i kao specifična bolest privrede, može dovesti do teških i nesagledivih posledica u privredi. Posledice mogu biti direktne, kao:

• pad realizacije robe
• porast zaliha
• pad proizvodnje i zaposlenosti
• povećanje izvoza i opadanje uvoza
• sniženje cena na domaćem tržištu
• bankrotstvo bankara i preduzeća i sl.

Posledice mogu biti i indirektne, a pre svega kroz preraspodelu dohotka u privredi, najčešće prema neproizvodnim i rentijerskim slojevima u društvu.

Deflacija i ekonomski razvoj

Deflacija pogađa stopu rasta i zaposlenosti, a to su danas uglavnom osnovni ciljevi ekonomske politike svake zemlje. Postavlja se pitanje: da li je korisno prisustvo deflacije, odnosno da li je preporučljivo koristiti deflaciju kao sredstvo ekonomske politike i ekonomskog razvoja?

Mere koje se mogu preduzeti identične su merama antiinflacione politike, samo sa suprotnim delovanjem. To su sledeće mere:

• mere monetarne politike (povećanje kredita privredi i stanovništvu, smanjenje kamatne i eskontne stope, ekspanzivna politika otvorenog tržišta, smanjenje stope obavezne rezerve i rezerve likvidnosti, oslobađanje ranije ograničenih uslova kreditiranja, destimulacija štednje i tezauracije i dr.)
• mere finansijske politike (povećanje javnih rashoda, smanjenje poreza, ukidanje plaćanja poreza unapred, vraćanje javnih zajmova stanovništvu i preduzećima i sl.)
• tržišno-političke mere unutar privrede (kupovina države na tržištu, porast vlastitih dohodaka, stimulisanje investicija i potrošnje i sl.)
• spoljno-trgovinske i mere devizne politike (liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje deviznih ograničenja i otplate duga inostranstvu, podsticanje izvoza i dr.)
• politika cena i dohodaka (povećanje dohodaka u javnom sektoru, porast dohodaka iznad rasta produktivnosti rada, državni otkup uz garantovane cene, selektivna politika cena)
• strukturna i planska ekonomska politika (sve sa suprotnim pravcem delovanja).

Monetarnom infuzijom u privredi, preko ekspanzivne monetarne politike u borbi protiv recesije, kao i ostalim komplementarnim merama makroekonomske politike, može se relativno brzo i lako, čak u veoma kratkom roku, obnoviti agregatna tražnja, a time i dovesti do uravnoteženja agregatne ponude i tražnje. Ali, stabilnost i ravnoteža na dugi rok ne mogu se održati bez ekonomskog rasta, a time i povećanja agregatne ponude.

Monetarna hronologija beleži da je deflacija, po pravilu, ekonomski i socijalno neprimerena (bolna), pa nije preporučljiva za duži rok. Ona najčešće vodi jakom opadanju zaposlenosti i nižoj iskorišćenosti kapaciteta.

U manje razvijenim privredama, bez dovoljno razvijenog finansijskog tržišta, ekscesivan monetarni rast uglavnom se iscrpljuje u povećanju cena. Proizvodnja pri tome obično ostaje bez promena, a veoma često je i u opadanju.

Devalvacija i depresijacija

Devalvacija predstavlja zakonsko smanjenje vrednosti domaće valute u odnosu na standard, koji može da bude zlato ili neka čvrsta strana valuta.

U sistemu zlatnog važenja, devalvacija je sprovođena na taj način što se smanjivala kovnička stopa, odnosno sadržaj plemenitog metala u novčanoj jedinici. Smanjenje vrednosti domaće valute u ovakvom sistemu novčanog važenja najčešće se činilo iz špekulativnih razloga. Naime, pošto su u ovom sistemu važenja vladari bili ovlašćeni za kovanje novca, oni su na ovaj način nastojali da reše svoje finansijske teškoće.

U sistemu zlatnog važenja, devalvacija je bila retka pojava, jer za takvom merom nije ni bilo potrebe, s obzirom na stabilnost zlatne valute.

Savremeno doba, u kome vlada papirno važenje, karakterišu česte novčane reforme, a u okviru njih i devalvacija, kao mera koja naciji treba da donese određene efekte.

Devalvacija se uglavnom sprovodi u slučaju kada je domaća valuta precenjena u odnosu na zlato ili strane valute prema kojima se ravna, a može se izvršiti i kada nije takav slučaj, iz drugih razloga ekonomske politike, da bi se postigli određeni efekti za nacionalnu privredu. Ako je u pitanju devalvacija preduzeta iz razloga što je nacionalna valuta precenjena, najčešće zbog inflacije, njenim aktom se nivo valute dovodi na raniji nivo ili približno ranijem, zavisno od toga šta se želi i šta se može postići, čime se priznaje faktičko stanje položaja domaće valute.

Devalvacija spada u veoma značajne mere monetarnih promena. Zbog toga je potrebno da se izvrši izvesno bilansiranje pre nego što se utvrdi šta se ovom merom dobija, a šta gubi. Devalvacijom, odnosno smanjenjem vrednosti domaće valute, stimuliše se izvoz a destimuliše uvoz. Na ovaj se način poboljšava platni bilans, pre svega preko trgovinskog bilansa. Naime, posle izvršene devalvacije, domaći izvoznici za ostvarene devize dobijaju veći iznos domaće valute. Na taj način se poboljšava njihov položaj na domaćem, a zatim i na inostranom tržištu. Istovremeno, domaći uvoznici za uvoz treba da daju više domaće valute za jedinicu valute inostrane zemlje iz koje uvoze. Na taj način uvoz postaje skuplji, što, po pravilu, destimulativno utiče na uvoznike, pogotovu na uvoz robe koja zbog toga ne može da izdrži konkurenciju ili da se uklopi u cenu na domaćem tržištu.

Pored situacije kada je domaća valuta u odnosu na strane precenjena, devalvacija se ponekad sprovodi i kada stanje nije takvo i kada zbog toga ne postoji objektivna potreba za ovakvom merom. U stvari, ona se preduzima da bi se povećala konkurentnost domaće robe na spoljnom tržištu, pa se zbog toga u literaturi naziva i konkurentnom devalvacijom.

Inače, kada se govori o mogućim efektima devalvacije, potrebno je istaći da su oni ograničenog dejstva. Korist od devalvacije koja se postiže poboljšanjem platnog bilansa može da traje samo dotle dok i druge zemlje, kao spoljnoekonomski partneri, ne preduzmu slične mere, posle čega se poništava stečena prednost. Da li će, kada i u kojoj meri druge zemlje preduzeti isto – zavisi od niza činilaca. Među najvažnijim mogu se istaći objektivne potrebe i stanje platnog bilansa zemlje koja je izvršila devalvaciju, a najviše veličina njenog udela u razmeni sa drugim zemljama koje su joj partneri. Naravno, ako nisu postojali ozbiljni razlozi za devalvaciju, i ako se radi o zemlji koja sa određenom zemljom ili zemljama ima ekonomske odnose koji zauzimaju značajno mesto u strukturi spoljnotrgovinske razmene, u tom slučaju je mala verovatnoća da neće doći do kontramera.

Značaj devalvacije je takav da je propisima Međunarodnog monetarnog fonda predviđeno kada i u kojim slučajevima se može sprovoditi i pod kojim uslovima, u čemu ova institucija ima značajnu ulogu.

Depresijacija, kao i devalvacija, podrazumeva smanjenje deviznog kursa (intervalutarne vrednosti) domaće valute, s tim što se devalvacijom to smanjenje ostvaruje formalno-pravnim aktima monetarnih vlast, a depresijacijom na tržištu (delovanjem ponude i tražnje).

Devalvacija je zvanično smanjenje vrednosti novca, a depresijacija stvarno smanjenje njegove vrednosti.

Depresijacija predstavlja faktičko stanje u koje dospeva nacionalna valuta, a ako je to stanje i oficijelno potvrđeno pravnim aktom nadležnih monetarnih organa, onda se govori o devalvaciji. U tome je suštinska razlika između devalvacije i depresijacije, mada je za obe zajedničko smanjenje vrednosti novca.

Novac može imati unutrašnju vrednost, koju čini njegova kupovna moć na domaćem tržištu, i spoljašnju vrednost, koja se bazira na valutnom paritetu. U slučaju depresijacije, dolazi do smanjenja unutrašnje vrednosti, tj. kupovne moći novca, iako je spoljašnja vrednost (valutni paritet) ostala neizmenjena. Depresijacija može nastati i delovanjem inflacionih kretanja. Domaća valuta tada postaje precenjena (apresirana) u odnosu na inostrane valute, a potcenjena (depresirana) u odnosu na svoju unutrašnju vrednost. Dakle, depresijacija unutrašnje vrednosti valute vodi ka apresijaciji njene spoljašnje vrednosti. Taj raskorak između unutrašnje i spoljašnje vrednosti nacionalne valute može se neutralisati antiinflacionom politikom, koja deluje u pravcu jačanja unutrašnje vrednosti, ili devalvacijom, koja smanjuje spoljašnju vrednost, tj. valutni paritet dovodi na potrebni niži nivo.

Revalvacija i apresijacija

Revalvacija je mera suprotna devalvaciji, tj. ovom merom se povećava vrednost domaće valute u odnosu na zlato ili druge valute. Ona se najčešće sprovodi u dva slučaja. Ako usled rata ili ekonomskih kriza dođe do obezvređivanja domaće valute, zemlja čija je valuta obezvređena sprovodi revalvaciju da bi povratila izgubljeni paritet svoje valute. U drugom slučaju, kada se valuta neke zemlje, zahvaljujući izuzetnom napretku te zemlje, poboljša u odnosu na druge valute, revalvacijom se uspostavlja normalan odnos između njih.

Revalvacija predstavlja povećanje deviznog kursa (intervalutarne vrednosti) domaće valute u odnosu na valute drugih zemalja koje se sprovodi formalno-pravnim aktom monetarnih vlasti.

Revalvacijiom se postižu suprotni efekti od efekata koji se mogu ostvariti devalvacijom. U spoljnotrgovinskim odnosima dolazi do povećanja uvoza a smanjenja izvoza, jer su revalvacijom stimulisani uvoznici zbog toga što im je posle revalvacije uvoz jeftiniji, a destimulisani izvoznici, jer im je izvoz skuplji – za jedinicu ostvarene strane valute. Ovakvo stanje u pravcima robne razmene podrazumeva da je platni bilans do revalvacije bio izrazito aktivan, pa revalvacija vodi njegovom uravnoteženju.

Revalvacija je, kao mera monetarne korekture, mnogo ređa nego devalvacija, ali i ona podleže odgovarajućoj proceduri Međunarodnog monetarnog fonda kao i devalvacija.

Kada se govori o uticaju devalvacije i revalvacije na platni bilans, treba istaći da je njihov uticaj znatan, kao i to da u ovim odnosima ne zavisi sve od monetarnog faktora i njegove korekcije. Koliki će, kada i u kojoj prilici biti uticaj kojeg faktora zavisi od sticaja velikog broja okolnosti.

Apresijacija, takođe, predstavlja povećanje deviznog kursa (intervalutarne vrednosti) domaće valute, ali na tržištu (delovanjem ponude i tražnje), a ne formalno-pravnim aktima monetarnih vlasti.

Slično kao i kod devalvacije i depresijacije, ukoliko je apresiranost unutrašnje vrednosti domaće valute dugotrajna, neophodno je reagovanje monetarnih vlasti. Ono se iskazuje kroz revalvaciju, zvaničnu potvrdu stanja na deviznom tržištu.

Revalvacijom se uklanja potcenjenost domaće valute na spoljašnjem tržištu i neutrališe jaz između više (unutrašnje) i niže (spoljašnje) vrednosti novca. Kao i kod devalvacije, ta korekcija obavlja se na spoljašnjoj vrednosti novca, kroz promenu deviznog kursa (pariteta), jer je unutrašnja vrednost data veličina, određena kupovnom moći novca.

Zamena novca

U principu, inflacija može dostići takve razmere da se mora primeniti mera zamene novca kao potpuna novčana reforma. Preduzimanju mere zamene novca obično prethode krupni događaji, kao što su ratovi, krize, sjedinjavanje više teritorija sa raznim monetarnim sistemima u jednu državu ili u jedan monetarni sistem i slično. U takvoj situaciji, kada se sprovode znatne izmene u novčanom sistemu, posebno je složeno pitanje zamene novčanica raznih valuta koje su do tada funkcionisale na različitim teritorijama pre njihovog spajanja u jednu, sa jednom valutom. Ustvari, tada se postavlja pitanje realne procene kupovne moći svih valuta međusobno, jer se mora voditi računa da vlasnici valute ne dobiju više ili manje u odnosu na realnu vrednost valute koju daju u zamenu za novu.

Potpunoj novčanoj reformi slična je denominalizacija novca, ali se ipak od nje znatno razlikuje. Ona se obično primenjuje posle velike ili dugotrajne inflacije, čije su posledice veliki porast cena i pad kupovne moći novca. Tada se sprovodi reforma kojom se, pored postojećih novčanica i njihove vrednosti i kupovne moći, uvode novčanice koje su za nekoliko puta većeg pariteta u odnosu na dotadašnje.

Novčanice sa novim – većim paritetom nazivaju se novim i pojavljuju se u prometu zajedno sa starim i tako optiču istovremeno sa utvrđenim paritetom. Ovakav sistem traje izvesno vreme, a onda dolazi do povlačenja starih novčanica, a novouvedene gube naziv nove, pošto ostaju u opticaju kao jedine. Sistem denominalizacije uveden je kod nas 1965. i 1993. godine i jedno vreme je postojao naziv za dinare "novi" i "stari", ali je prestankom izražavanja u starim dinarima prestao da se upotrebljava i naziv novi, pošto se radilo o jednoj valuti.

Novčano tržište

Novčanim tržištem se smatra susret ponude i tražnje novca i novčanih sredstava, pri čemu se vrši njihovo izravnanje uz kamatnu stopu koja predstavlja cenu novca i novčanih sredstava.

Banke i druge finansijske organizacije nekada nude plasman, a nekada traže slobodna sredstva. Preduzeća koja su spremna da stave na raspolaganje sredstva drugim preduzećima na određeno vreme, uz naknadu u vidu kamate i uz druge uslove, čine ponudu novca, odnosno novčanih sredstava koja su im potrebna za određeno vreme, preduzećima koja su spremna da plate naknadu za njihovo korišćenje i da ispune druge uobičajene uslove iz ovih odnosa.

Razvoj novčanog tržišta, na kojem se sreću razne finansijske i druge organizacije, zatim različita struktura, namena i mogućnosti korišćenja sredstava, uticali su na to da se različito definiše pojam i suština novčanog tržišta.

Imajući u vidu sličnosti i razlike koje postoje u shvatanjima i tumačenjima novčanog tržišta, najlogičnije je da se novčano tržište podeli na dva dela, i to na: novčano tržište i tržište kapitala.

Kada je u pitanju ponuda i tražnja kratkoročnih novčanih sredstava, čija je namena obavljanje kratkoročnih poslova, u tom slučaju se može govoriti o tržištu novca, odnosno o novčanom tržištu u užem smislu.

Ponuda i tražnja na novčanom tržištu, globalno posmatrano, može da se javi u dva vida. Prvi vid ponude predstavlja odnos između banaka i nebankarskih sektora na novčanom tržištu, a drugi vid odnos banaka kada se jedne javljaju na strani ponude, a druge na strani tražnje.

U prvoj fazi, banke se javljaju u funkciji tražnje, a imaoci sredstava u vidu kratkoročnih depozita, slobodnih sredstava, uloga na štednju i drugih predstavljaju ponudu koju banke apsorbuju uz plaćanje cene u vidu kamate. U drugoj fazi, banke se javljaju sa prikupljenim sredstvima na strani ponude, a nebankarski sektori na strani tražnje, koji primaju sredstva i za njihovo korišćenje plaćaju kamatu.

Poseban vid odnosa na tržištu novca predstavlja deo tržišta gde se javljaju banke, jedne na strani ponude a druge na strani tražnje. One banke koje u toku dana ili na duži period imaju veća primanja od izdavanja, raspolažu određenim viškom sredstava koji nude bankama koje imaju obrnutu situaciju. Informacije o pozitivnom saldu iz koga se mogu izdvojiti sredstva za kratkoročne pozajmice drugim bankama, kao i potrebe banaka koje imaju obrnutu situaciju, izmenjuju se na dogovoreni način. Sama tehnika ugovaranja i prenosa sredstava po pravilu je jednostavna.

U koliko bankarski sistem dođe u situaciju da ne može međusobno da pokrije ceo negativni saldo, u tom slučaju se traži intervencija centralne banke, i inostranih banaka, kada je to potrebno.

Druga vrsta tržišta gde se susreću ponuda i tražnja dugoročnih novčanih sredstava naziva se tržište kapitala ili finansijsko tržište, koje predstavlja tržište u širem smislu. Na ovom tržištu se obično pojavljuju specijalne banke, koje se prvenstveno bave prikupljanjem na duži rok, na drugoj strani. Izvori sredstava koja su predmet tržišta kapitala predstavljaju sredstva raznih fondova i druga sredstva koja se mogu angažovati na dugi rok.

S obzirom da se na tržištu kapitala susreću ponuda i tražnja velikog obima novčanih sredstava, i s obzirom na njihov karakter, tržište ovih sredstava se proširuje van granica jedne zemlje. Usled toga dolazi do prelivanja sredstava iz jedne u drugu zemlju, pa se onda govori o međunarodnom, odnosno svetskom tržištu kapitala.

Između tržišta novca i tržišta kapitala, iako su podeljena, postoji određena povezanost. Ako se ispostavi da su, ukupno posmatrano, povoljniji uslovi za plasman sredstava na jednom nego na drugom tržištu, u tom slučaju može doći, pod određenim uslovima, do prelivanja sredstava sa jednog na drugo tržište.