Efekti i posledice delovanja inflacije

U savremenoj finansijskoj teoriji, osim obimne literature u kojoj su objašnjeni uzroci nastanka inflacije, egzistiraju i pokušaji da se objasne efekti i posledice monetarnog fenomena koji se naziva inflacijom. Posledice delovanja inflacije teoretičari monetarizma posmatraju kroz njihovo direktno i indirektno delovanje u pozitivnom i negativnom smislu.

S tim u vezi, sve posledice delovanja inflacije mogu se podeliti u dve osnovne grupe:

• direktne posledice i
• indirektne posledice delovanja inflacije.

I direktne i indirektne posledice mogu se dalje podeliti na pozitivne i negativne posledice delovanja.

Direktne pozitivne posledice inflacije

Osnovnim oblikom pozitivnog delovanja inflacije danas se smatra:

1) Podsticaj stopi rasta i proizvodnje; istina, ovakav stav očito vodi u politiku deficitnog finansiranja razvoja. Porast novčane mase iznad optimalne može povoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih kapaciteta i radne snage, što je već poznat stav o delovanju bruto inflacije. Međutim, noviji razvoj privrede je pokazao da se pozitivni efekti inflacije kroz rast mase novca u opticaju precenjuju, jer je verovatnije da će dodatna emisija novca, i "blaga inflacija" nastala iz tog osnova, pre prouzrokovati rast cena nego što će dovesti do aktiviranja nezaposlenih kapaciteta i rada.

Stvaranje novca prostim štampanjem i ubacivanjem u promet predstavlja jednu operaciju koja još može trenutno da postigne neko podsticajno delovanje, ali je nesposobna da posluži kao trajan metod ubrzanja privrednog razvoja.

2) Stimulisanje investicija je druga pozitivna posledica, u uslovima kada su investicije niske i kada preti opasnost od pojave recesije i krize. U uslovima inflacije, svaka investicija izgleda rentabilna, posebno se to odnosi na investicije koje se pokrivaju kreditima banke, jer kamata retko kada pokriva stopu inflacije i najčešće je negativna. Svaki ulazak u dug se isplati, jer se realno daleko manje vraća, posebno kad se radi o dugim rokovima vraćanja zajmova.

3) Stimulisanje potrošnje je jedan od vrlo uočljivih delovanja inflacije, jer se u uslovima viših stopa inflacije ne isplati štedeti. Potrošnja postaje primamljiva kategorija. Čak i neracionalni oblici potrošnje postaju veoma zastupljeni, što govori o begu novca u realna dobra. Time se u inflaciji gubi ona poznata veza i stimulativno delovanje potrošnje na proizvodnju (akcelerator), posebno kada se potrošnja orijentiše na luksuznu robu, uvoznu robu, nekretnine, izgradnju objekata, kupovinu zemljišta, kupovinu deviza i sl.

Direktne negativne posledice delovanja inflacije

• Inflacija dovodi do opadanja kupovne snage novca u zemlji (unutrašnja vrednost novca).
• Pad kupovne snage domaćeg novca dovodi do obaranja deviznog kursa i intervalutarne vrednosti novca.
• Smanjenje izvoza i porast uvoza su rezultat naglog bujanja domaće novčane tražnje i rasta cena u odnosu na svetsko tržište, što dovodi do padanja konkurentske sposobnosti na inostranim tržištima.
• Inflacijom naduvena novčana tražnja dovodi do rasta cena, ali se on različito odražava na pojedine vrste proizvoda, grana ili oblasti, u zavisnosti od karaktera primarnog faktora inflacije.
• Finansijske kalkulacije, planiranje i poslovanje privrednih subjekata su otežani i gube svoju realnu osnovu, pretvarajući se u oblik prostog nagađanja.
• Izražena je poslovna nesigurnost, u kojoj su dugoročni ciljevi razvoja potisnuti u drugi plan. Kratkoročni razvojni ciljevi i interesi izbijaju svom snagom u prvi plan.
• Porast cena pogoduje neekonomičnom poslovanju. Uz pomoć kredita "rešavaju" se svi problemi koji bi se morali stvarno rešavati boljom i racionalnijom proizvodnjom, većom produktivnošću rada i sl.
• Inflacija nepovoljno deluje na primenu principa raspodele prema radu i rezultatima rada, jer rastu tendencije povećavanja dohotka kroz "nabijanje" cena preko tržišta, na teret potrošača i poslovnih partnera, umesto da se porast dohotka traži u oblasti porasta produktivnosti rada.
• Porast brzine opticaja jednim je delom posledica sve većeg nepoverenja u domaći novac, očekivanja budućeg rasta cena, porasta sklonosti potrošnji i dr.
• Tražnja za potrošačkim kreditima raste većom brzinom nego što bi bilo da nije inflacije, dok se realizuju robe koje bi u normalnim uslovima (bez inflacije), završile u zalihama.
• Osim potpunog gubljenja poverenja u nacionalnu valutu, inflacija dovodi i do pokretanja psiholoških faktora inflacije, koji poprimaju sve veću ulogu, produbljujući inflacioni poremećaj.

Konačni gubici celokupne privrede u inflaciji daleko su veći od koristi koju ona može da pruži u pogledu stimulacije stopa rasta, povećane zaposlenosti i "stvaranja povoljne poslovne klime".

Indirektne pozitivne i negativne posledice inflacije

Indirektne posledice delovanja inflacije javljaju se kroz brojne efekte u raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohotka, u kojoj "jedni bez krivice gube, a drugi bez svoje zasluge dobijaju". U inflaciji gube svi nosioci stalnih dohodaka – službenici, penzioneri, uživaoci renti, ulagači na štednju, stipendisti i dr., čija nominalna primanja zaostaju iza porasta cena, tako da realni dohoci tih kategorija opadaju.

U preraspodeli dohodaka obično dobijaju industrijalci i trgovački kapitalisti (u kapitalizmu), jer su u mogućnosti da brzo povećavaju svoje cene, s obzirom da je tražnja visoka i da je moguće po visokim cenama izvršiti realizaciju svih roba i usluga. Cene roba rastu brže od porasta troškova proizvodnje, tako da se ostvaruje izvestan oligopol u savremenom kapitalizmu, automatizmu politike cena, nezavisno od troškova proizvodnje, što se javlja i kao jedan od značajnih faktora savremene inflacije. Naime, država po dva osnova povećava svoje učešće u raspodeli nacionalnog dohotka, i to:

1) formiranjem javnih prihoda (poreza, taksi, carina), na bazi nacionalnog dohotka, pri čemu se zahvati brže povećavaju u odnosu na rast nacionalnog dohotka, čime država povećava svoje realno učešće u raspodeli ostvarenog nacionalnog dohotka

2) deficitnim finansiranjem (emisijom novca) radi pokrića budžetskog deficita, čime se indirektno povećava učešće u raspodeli nacionalnog dohotka.

Socijalne posledice inflacije su ipak, najteže, jer pogađaju one koje treba da štiti, a štite one kojima zaštita nije potrebna.

Svi subjekti pogođeni inflacijom pokazuju interes da se inflacija obuzda, da se ostvari stabilizacija. Kod zaustavljanja inflacije bitna su dva momenta:

a) kada nastane stvarni period stabilizacije i

b) da li cene ostaju na zaštićenom nivou, ili se vraćaju na prethodni niži nivo, ili se pak vrše neka dopunska pomeranja i "usaglašavanja".

Na kraju je potrebno konstatovati da je moguće da jedna blaga i kratkotrajna inflacija stimulativno deluje na tok reprodukcije i privredni razvoj u celini, posebno u uslovima kada postoje neuposleni ili nedovoljno uposleni kapaciteti i nezaposlena radna snaga, ali je danas veoma teško održavati inflaciju u granicama tolerantne i blage inflacije i sprečavati njen kumulativni tok, odnosno pretvaranje inflacione presije u otvorenu inflaciju (nastanak inflacione spirale).

Konačno, u slučaju razvoja inflacije, kada ona uzme maha, nepovoljne posledice su redovno teže i bolnije od eventualne koristi koju ona može da pruži na planu razvoja.