Uzroci nastanka inflacije

Pad proizvodnje i smanjenje robnih fondova kao uzrok inflacije

Osim toga što inflacioni proces može nastati zbog povećanja efektivne novčane tražnje na tržištu, inflacioni jaz može nastati i u slučaju kada na strani novčane tražnje nije došlo do promena. Ukoliko dođe do pada ponude robih fondova na tržištu, bilo na ukupnom, bilo na parcijalnim, na njima će se pojaviti inflacioni jaz, usled manje robne ponude, prema istoj novčanoj efektivnoj tražnji.

S tim u vezi se navode tri mogućnosti:

• apsolutni pad proizvodnje
• relativno smanjenje proizvodnje, do koje dolazi usled promene strukture proizvodnje i
• pad ponude robnih fondova, na domaćem tržištu kroz preterani izvoz u odnosu na ostvareni uvoz.

Autonomni rast cena kao uzrok inflacije

Autonomni porast cena koje određuje država kao deo svoje ekonomske politike, kao i autonomno određivanje cena od strane monopola, stvara inflatorni pritisak. Intenzitet ovog pritiska zavisi od veličine autonomnog porasta cena i broja proizvoda i usluga, čije je cene država povećala, ili koje monopoli drže pod kontrolom. Veoma često, ovaj inflatorni impuls biva praćen i psihološkim momentom, koji predstavlja drugi inflatorni impuls, a njegova se suština sastoji u prenošenju povećanja cena na one proizvode i usluge kod kojih nije bilo povećanja cena od strane države ili monopola. Kao slučajevi autonomnog porasta cena, koje izaziva inflatorni pritisak, mogu se navesti sledeći:

• povećanje cena uvoznih roba usled uvoznih carina
• povećanje poreza na promet i drugih indirektnih poreza
• povećanje stanarina
• povećanje cena usluga javnih službi
• autonomno određivanje novih cena od strane monopola
• povećanje cene energije, goriva i sl., jer se one automatski prenose na sve ostale proizvode i usluge, odnosno na celi privredni sistem.

Nijedan od navedenih uzroka inflacije ne deluje pojedinačno. Obično se radi o više uzroka koji se pojavljuju istovremeno, podstičući, odnosno pothranjujući jedan drugog. Ukoliko je broj uzroka inflacije veći, utoliko inflatorni pritisak brže obuhvata celo domaće tržište, i utoliko je intenzitet inflacije jači. Samim tim, "lečenje" privrede i mogućnosti vođenja uspešne antiinflacione borbe teže su izvodljivi zahvati.

Neravnomerna raspodela nacionalnog dohotka kao uzrok inflacije

Raspodela nacionalnog dohotka se ne vrši direktno, već preko tržišta – posredstvom novca, a na osnovu postojećeg nivoa cena. Uobičajena raspodela nacionalnog dohotka se vrši na sledeći način:

Y = C + I + G + (X – M)

pri čemu je: Y – dohodak, C – lična potrošnja, I – neto investicije, G – opšta i zajednička potrošnja (državni izdaci), a X – M predstavlja razliku izvoza i uvoza. Ako bilo koji od navedenih oblika potrošnje poveća svoje učešće u nacionalnom dohotku na teret ostalih, on se pojavljuje kao primarni faktor inflacije.

Povećano učešće lične potrošnje (C) u raspodeli nacionalnog dohotka nastaje u slučaju kada dođe do povećanja ličnih dohodaka iznad porasta produktivnosti rada aktivnih primalaca ličnog dohotka. Sa porastom ličnih dohodaka, rastu troškovi poslovanja preduzeća i javni rashodi. To dovodi do porasta cena (inflacija troškova), koji je samo delimično kompenzovan porastom nominalnih ličnih dohodaka. Realna potrošnja i kupovna moć, odnosno životni standard, opadaju. U cilju zadržavanja već dostignute potrošnje i životnog standarda, može doći do povlačenja i smanjenja štednje kod banaka.

Povećano učešće neto investicija (I) u realnoj raspodeli nacionalnog dohotka neposredno dovodi do inflacionih promena. Investicije po svojoj prirodi deluju inflatorno, jer se trošenjem akumulacije stvara novčana kupovna snaga, dok će robni fondovi biti na tržištu tek po završetku investicije i njenog stavljanja u pogon, odnosno izbacivanjem na tržište novih proizvoda. Ovde imamo u vidu privredne investicije, dok neprivredne investicije neposredno ne daju robne fondove, pa imaju daleko veće inflatorno delovanje.

Porast učešća opšte ili budžetske potrošnje (G) u raspodeli realnog nacionalnog dohotka po svojoj prirodi predstavlja stalan izvor inflacije, posebno kada se povećava potrošnja upotrebljiva za neprivredne investicije, odnosno neprivredne rashode. Preterana budžetska potrošnja dovodi obavezno do autonomnog stvaranja novca, jer centralna banka, direktno ili indirektno, finansira svojim kreditima sve oblike preterane budžetske potrošnje. To je tipičan primer finansiranja deficita budžeta iz emisije novca centralne banke.

Platni bilans kao uzrok inflacije

I aktivni i pasivni platni bilans, gledano sa aspekta savremene finansijske teorije i politike, mogu biti faktori koji utiču na pojavu inflacije. Isto tako, postoji mišljenje da samo uravnotežen platni bilans deluje stabilizaciono (neutralno) na domaću privredu, pa i na unutrašnju monetarnu situaciju zemlje, mada i to samo pod određenim pretpostavkama odgovarajućeg strukturnog delovanja i usklađenosti strukture uvoza i izvoza.

Pasivni platni bilans kao uzrok inflacije

Pasivni platni bilans kao uzrok inflacije deluje u dve faze: prva je faza povećanog uvoza u odnosu na izvoz (nastaje stabilizacioni efekat u privredi, ali ni jedna zemlja ne može neograničeno povećati deficit i kumulisati dugove prema inostranstvu), a u drugoj fazi neminovno mora doći do povećanja izvoza iznad uvoza, da bi se ostvarenim devizama plaćao prethodno ostvareni veći uvoz. Mogućnost novog uvoza se smanjuje. U ovoj fazi, pasivni platni bilans deluje negativno: smanjenjem robnih fondova u zemlji zbog povećanog izvoza i povećanjem novčanog opticaja zbog formiranja deviznih rezervi i njihovog otkupa od strane centralne banke.

Ukoliko se deficit platnog bilansa pokriva zaduživanjem u inostranstvu, ovo će zaduženje u narednim godinama nametnuti obaveze plaćanja kamata i otplata duga inostranstvu. Da bi se mogao izvršiti ovaj transfer, trebaće se povećati izvoz domaće robe, ali da se pri tome ne uvozi odgovarajuća protivvrednost u robnim fondovima.

Na kraju treba napomenuti da, bez obzira na to iz kojih je razloga nastao deficit platnog bilansa (većim uvozom robe široke potrošnje, većim uvozom opreme i repromaterijala, plaćanjem kamata i otplata za ranije uzete zajmove, ili zbog bega kapitala iz zemlje) – on deluje inflatorno.

Aktivni platni bilans kao uzrok inflacije

Pored pasivnog, i aktivni platni bilans može u određenim uslovima biti uzrok inflacije.

Zbog visoke aktive u bilansu plaćanja, odnosno priliva deviza, dolazi do stvaranja velikih monetarnih rezervi. Njih mora da otkupljuje centralna banka, na osnovu čega izdaje novu kupovnu snagu i time povećava monetarnu masu u domaćoj privredi. Povećanje monetarne mase stvara mogućnost za inflatorni impuls. Na taj način, zemlja "uvozi" inflaciju iz inostranstva. Odavde se vidi da aktivni bilans plaćanja može biti dvostruko negativan. Prvo, preko smanjenja robnih fondova, zbog većeg izvoza u odnosu na uvoz, i drugo, zbog većeg deviznog priliva u odnosu na odliv, a samim tim i povećanja deviznih rezervi i na toj osnovi dodatne emisije domaćeg novca.

Postoji i mogućnost pojave inflacionog pritiska i preko povećanja cena u inostranstvu proizvoda koji se uvoze (na primer, nafta, energija, sirovine, gotovi proizvodi) – što dovodi do rasta cena u zemlji. Isto tako, moguće je pokretanje domaćih cena preko porasta novčanog opticaja uzrokovanog autonomnim kretanjem kapitala, efektom devalvacije (promena domaćeg kursa) na domaći novčani opticaj – pri čemu dolazi do platno-bilansnih i čisto monetarnih faktora inflacije.